Poslije mnogo godina, stiže u zavičaj, kao pokajnik i patnik. Pognut, pod velikim teretom uspomena i sjećanja, koje nosi. Vratio se kućnom pragu, grobljima, planini, livadama, čistom vazduhu i plavom nebu, ispod kojega je rođen i rastao. Sretao izlazak sunca iza Markovog kamena, i pratio njegov zalazak preko Vijenca. Jaz, kojim je nekada tekla voda i česma, koje više nema, razdvaja staru i noviju kuću. Selo se zaođenulo proljećem. Livade se presvlače u cvjetno šarenilo, a pupoljci na drveći otfrkli, daju prorešetanu hladovinu. Razmirisani, pomiješani behar, ovijava okolinu. Niđe ptica, koje su nekada cvrkutom, zajedno sa pijetlom, koga više nema, oglašavale svanuće. Mukla tišina obavila zavičaj. Pored nove kuće srušena koliba, u kojoj mu je majka nekada prinosila da jede, i drobi hljeb u keramičku ćasu, s kašikom od teneće. Drugih nije bilo. Sjede iznad ruševina stare kuće, u kojoj su mu ostala zatrpana sva sjećanja i uspomene, ali ih je on, kada je davno napuštio zavičaj. Sve ponio sa sobom, u svom srcu, koje ih je hranilo i čuvalo od zaborava, Pred očima mu se, kao preko filmske trake nižu sjećanja i uspomene. Nema više Jovana, Voše, Mića…. i koliko još njih uz koje je rastao. Mnogo ih je više u groblju nego u selu. Nema više ni majke, nikoga od njegovih predaka. I oni su u groblju. Milije mu je groblje od sela. Kao da mu se čitav zavičaj preselio u groblje. I po selu su mu ostale raspršene uspomene. Tu, oko kuće, po brdu, livadi, do česme, odakle se nosila voda za piće, prepoznaje stope svoje majke. Da li je to moguće – pitao se. Da, moguće je.

Mihailo R. Čabarkapa

Majka nije umrla, samo je nastavila svoj vječni život u groblje, tamo među svojima. Sjećanje na nju ostalo je svježe i snažno. Jer, priroda je udesila da je majka jedina osoba koja ne umire. To je samo varka. Ona je tu s tobom, u tebi, u tvojim mislima. Ona je dio tvog bića, kao što si ti dio njene utrobe, njenih njedara, koja su te zadojila. Miluj svoje srce, milovaćeš majku. Zagledan u srušenu staru kuću, viđe majku kako izlazi. Zalupi vrata i zaputi se put kolibe.

                    – Majkoooo!

Zovnu je iz sveg glasa. Srce mu se prepuni radošću, koja se prelila kroz čitavu unutrašnjost negovog napaćenog bića. Ali, odjednom nestade bola i patnje. Pođe do kolibe. Nema je. Samo su joj stope ostale. Mora da je pošla na vodu. Dođe do vode. Nema je. Samo su joj stope ostale. Sigurno je otišla na brdo, da se malo odmori, i da gleda kako raste trava. I on skoknu do brda. Nema je. Samo su joj stope ostale, i povijena trava đe je sjeđela. Vrati se iznad ruševina stare kuće. Ponovo sjede. Ne skreće pogled sa ruševina. Iz ruševina odzvanja žamor ljudi. To je majka dozvala komšije na kafu. Njih trojicu. On ih gleda kako ulaze, i ništa ne progovara. Samo sluša. Sve ih je željan, ali neće da im se javi, a ni oni se ne okreću put njega. Kao da su ljuti. A, nemaju zbog čega. Mnogo su se voljeli i poštovali. Pozdraviće se kada budu izlazili. Probada ga radost, ali on i dalje sluša i uživa. Nema veze, on će sa majkom popiti kafu kada oni odu. Voli da priča s majkom kada se osame. Iz komšiluka stiže Milan da zovne majku da dođe kod njih na kafu.

                       – Ne može Milanče, majka ima sada goste, pa kad se oni raziđu. Rećiću joj. Skrenuše mu misli i pogled ka onoj staroj školi, kada ga je učitelj kaznio i zatvorio u učionicu, da kleči golim koljenima na zrnevlju kukuruza i pšenice, što nije naučio lekciju iz bukvara. Ne mogavši da trpi bolove, otvorio je prozor prizemen učionice, i pobjegao niz skoro zrelu pšenicu, sve do rijeke. Iza njega je ostao otvoren prozor, veliki trag i prazan pogled učitelja. Imao je nepunih šest godina. Vratio se kod majke i sve joj ispričao. Odoše komšije. Majka ih isprati.

                      – Zaštiti će tebe majka. Viđeću ja učitelja, svašta ću mu reći.

To mu reče, i opet neđe ode. On je prati pogledom. Viđe je u vrtu. Ustade. Otputi za njom u vrt. Nema je. Ostale su joj stope. I zarđala motika. Nasađena na bukovo držalo, sa kojom je okopavala krompir. Sagnu se da uzme motiku. Ostade mu puna šaka truline. Ponovo se vrati i sjede iznad ruševine. Ruševinu ne ispušta iz oka. Čuje neko lupkanje na tavanu. Ne prođe malo, majka izlazi iz kuće, nosi parče pršute u ruci. Sva radosna i nasmijana, reče mu:

                      – Ovo je majka, srećo moja, čuvala za tebe, kad mi dođeš, da se naručaš, još imam kisjelog kupusa. Dođi u kolibu, da ručamo.

                       Ustade. Pođe za majkom do kolibe. Nema je. Samo joj se stope vide. Opet se neđe izgubi. Nije je uhvatio pogledom. Ponovo se vrati, i sjede više ruševine stare kuće. Ne pomjera pogled sa srušene, stare kuće. Sve oko njega vrijeme porušilo. Pogled mu se otrže prema kolibi. Ponovo ugleda majku kako u pletivači, obješenoj o ramenu, nešto nosi.

                        – Ubrala sam mlade koprive iz ornice, da ti majka napravi zeljanik i pitu zeljanicu, to si volio kada si mi bio mali, srce moje.

                        Nakon što je ta ornica zalivađena, ostalo je po njoj puno kamičaka. Majka je svu otrijebila. Niko da joj pomogne. Sakupljala je kamičke u pletivaču, i istresala ih na gomilu na kraju ornice. Čitavo proljeće. Kasnije je dnom ornice rasla kopriva.

                        – Ajde, sunce moje, da ručamo. Sve sam spremila. Vođe u kolibu.

                       Došao je do kolibe, majke nema. Samo su joj stope ostale. Koliba u ruševinama. Nije više sjedao iznad ruševina stare kuće. Pošao je na Prlo. Tu je nekada Vojska postavila kotu i obilježje – 1.350 metara nadmorske visine. I tu je sjeo. Ni po rubovima neba niđe oblačka. Nadaleko se vidi. Uprije pogled u daljinu. Ispriječi se Žuber. Skrenu pogled malo udesno i ugleda tminom obavijene vrhove Durmitora. Iza njegovih leđa se uzdiže Jadovnik, Zlatar i okrajci Zlatibora. To je jedino ostalo isto. Dolje iznad rijeke Crkvine. Tu su otkopali jednu malu prostoriju crkve, pored puta, u hrastovoj šumi. Našli su kandilo, i uzaslonili ga uza zid koji se bijeli, kao da je juče okrečen krečom. Crkvu su obilježili velikim krstom. Niko ne zna
koliko je vjekova stara. Sa prostranih livada, nestali su čobani i stada. Visoko iznad njega nebom plovi orao krstaš, i poneka preplašena vrana.
Je li moguće da je ovo moj zavičaj? – pitao se. Pun ruševina, trnja, breza, javora, đe ga nikad nije bilo. Nema ni mačke ni laveža psa. Ćutao je i slušao tišinu, koju ništa ne kvari. Groznu, duboku i bolnu. Može li biti dublja, bolnija i tiša, od ove? Ništa drugačija od one u groblju. Nije to više onaj stari zavičaj. Jer, zavičaj su i oni ljudi, uz koje si proveo đetinjstvo i dječaštvo, a njih odavno nema. Zavičaj je dim koji kulja iz rodnog ognjište, a odavno ga je nestalo. Zavičaj su i one ornice u kojima je nekada rađala pitoma trava, a sada rađa gusta i visoka paprat. Zavičaj je i trešnja pored kuće koju je starost i vrijeme oborilo. Zavičaj je i suza u oku, i radost u srcu, i veselost u duši. I plač đece i zagrljaj majke, i lupa čaktara i pjesma čobana. Kada svega toga nema, ostaješ bez zavičaja. Skupiš ga u klupko tuge, i staviš ga u njedra. Da te bolom opominje dok živiš.

Piše: Mihailo R. Čabarkapa

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime