Luks je nemački ovčar. Vučjak. Bio je star nepunih mesec i spletom okolnosti šetao, trčao, spavao delio prostor sa Jelenom i sa mnom u jednosobnom stanu. Želju da ima svog psa izrazio je Aleksandar, petogodišnji dečak, sin Jelenine sestre Ivane, kome tetka ispunjava sve realne želje. Jednoga dana pozvao je Jelenu iz Sen Galena u Švajcarskoj, gde živi, i poželeo da kada dođe ima svoju kucu sa kojom će da se igra. Imali smo samo deset dana do Aleksandrovog dolaska. Ivana je rekla da jedino u mene ima poverenja da ćemo uspeti da malom nabavimo psa. Ja bih dodao da je i Jelena bila kadra da taj zadatak uspešno reši. I bilo je tako. Iz jedne odgajivačnice stigao je  nemački ovčar kome smo dali ime Luks, po Luksu, nemačkom ovčaru koga je godinama imao Jelenin otac. Taj pas bio je dresiran i ljubimac porodice Zindović. Aleksandrov Lux imao je samo dvadeset dana. Nežan, bespomoćan,uplašen, lep.

Složiću se sa onima koji tvrde da je svaki pas nečiji. Moj deda imao je šarplaninca Marka. Ne sećam se, ali mi je majka pričala da me je mojim nespretnim prilaženjem, dok je uzimao hranu, povredio i ostavio ožiljak na ruci. Od ožiljka i danas mi je toplo u duši. Imao sam tada tri godine. Taj događaj mi je ulio neku dozu straha od takvih rasnih pasa. Posle dečjeg straha od tih plemenitih životinja poželeo sam da imam svog psa. I dobio sam ga od mamine koleginice, veterinarke iz Jagodine. Ne sećam se koje je rase bio, ali pamtim njegovu radost i moju sreću dok sam mu nosio hranu i trčao sa njim po dvorištu. Dugo su me pekle prolivene suze kada sam, samo mesec dana od kada sam ga dobio, video da ga nema u njegovoj kućici na kraju dvorišta. Nikad ga nismo našli. Hoću da verujem da je otišao negde gde mu je bilo dobro i da je, tada, ostao u životu…I hoću da verujem da njegov lavež nije bio uzrok da su ga neki neodgovorniljudi “sklonili” sa životne scene. Kakvi bi to ljudi bili? Kakvi su, ti i takvi, koji mogu da naude psu?! U Egiptu predstoji smrtna kazna onome ko ubije psa.

… Aleksandar je došao u Crnu Goru. Video je svoga psa. Susret sa Luksom za njega je predstavljalo pravo iznenađenje. Očekivao je starijeg psa pa ga je mrvica od Luksa i obradovala i oneraspoložila. Hteo je odmah da ga nosi u Švajcarsku da se brine o njemu. Planula je obostrana ljubav. Na prvi pogled. Nego šta! Luks onako mali, poslušan, samo je njuškao prisutne, a najviše Aleksandra. Počeli su i da se igraju. Bilo je lepo gledati mališana i štene u zanosu igre.

Aleksandar je Luksu doneo igračke: konopce uvezane u čvor, loptice, gumene igračke koje su pomagale da ga manje svrbe zubići koji su mu rasli. Sudeći po veseloj igri i cijukanju šteneta zaključio sam da je naš Aleksandar plemenit i da će biti jedan od onih koji će voleti prirodu. To mi je jednostavno došapnuo pas, a on kaže istinu o tome kakav je neko čovek. A ko može čoveka više voleti od psa? I zato čovek treba da se zapita šta se dešava sa psom ako pas prestane sa njim da se igra. Da li je to onaj pas koga ste odgajali ili neki drugi? Čovek ne sme da dozvoli da njegov pas izgubi volju za igrom, Da se pas ućuti i umiri. A vreme u kome živimo je vreme nekulture života. Preovlađuju stereotipi, zavladalo je “kolektivno otupljenje”. Na sceni je životarenje po nekim novim pravilima izazvanim posledicama ekonomske krize, korupcijom. A tek koristoljublje i mržnja!? O tome se mora pisati, govoriti, na tu ružnu pojavu ukazivati.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime