Mihailo R.Čabarkapa, Brižanovi, (2014), Podgorica

Sticajem okolnosti, koje samo život može da izrežira, prijatelj me je upoznao sa dr Mihailom R. Čabarkapom. Poklonio mi je jednu knjigu sa lepim idejnim rešenjem naslovne strane i rekao mi da obavezno pročitam taj, njegov, roman pod naslovom „Stopama života“. Ispostavilo se da je to Čabarkapino drugo sočinjenije, i da, upravo, „stopama života“ dođoh do njegovog prvog romana „Brižanovi“. A da ništa nije slučajnost, nakon čitanja romana, shvatio sam vrativši se na petu stranicu gde je pisac konstatovao, i napisao da se ljudske sudbine bilo slične ili različite, prepliću, poklapaju ili sukobljavaju i sve su pritoke jednog istog ušća. Tako da nebeskom zapisu mogu da zahvalim što sam na neki način „unazad, preko reda“ pročitao knjigu „Brižanovi“, roman velike epske širine i „izbrušene“ radnje sa kompleksnim likovima. Pisac je, gotovo, sve kako je i želeo vešto upakovao u roman, koji se čita u dahu. Vreme dešavanja iz današnjeg ugla sagledavanja daleko je prošlo i bliže je određeno za početak kraja otomanske imperije na prostorima koji se i tada i danas karakteriše multietničnošću. Teritorija gde se sve dešava spada, i u ovim godinama, u pogranični pojas a ljudske sudbine i „odiseje“ glavnih junaka, na moje a verujem i zadovoljstvo budućih čitalaca knjige pisac završava hepiendom.

Čabarkapa je znalački, iako mu je to 2014. god. bio prvi roman, manirom iskusnih romanopisaca, likove „obojio“ jakim psihološkim karakterom i svim onim što takve junake i izdvaja od onih svakodnevnih, jednostavnih i prosečnih. Gotovo svi proživljavaju lične drame, sukobe sa samim sobom i drugima. U sebi nose ljubav, poštenje i čestitost, strast, ljudski nagon za očuvanje i opstanak porodice, rodne grude, a pojedini, da im imena ne pominjem, i mržnju, žudnju i želju za osvetom.

Autor glavnim junacima udahnjuje život dužan značajne pažnje, ali, istovremeno, prostor ustupa i sporednim a ipak, za kompletnu priču, važnim likovima. Od Radana Krge, Mirka, Zorke, Azisa, Anice…, Vesne, Joke, Jonike, Rašid-bega… provlači se jedna Čabarkapina jedinstvena nastava i čas istorijskih dešavanja toga doba, koji se u današnjem vremenu ne bi mogla prezentovati nikako onlajn već samo načinom koji nudi pisac Mihailo R.  Mada, slažem se sa autorom predgovora Veselinom Brnovićem. Naaime, kad tekst analiziramo i sagledamo sa određene vremenske distance sve ispisano, u knjizi „Brižanovi“ iskri životom jedne gotovo svevremene priče o bivstvovanju ljudi sa tih prostora. Mihailo R. Čabarkapa, vešto vodi čitaoca kroz dve radnje jednog od glavnih junaka. (Otkrićemo da se radi o životnom putu jednog od junaka-Azisa.) Uz promišljanja i saopštavanja glavnih junaka u, ponekad, neuobičajeno dugačkim, ali uverljivim mudrim dijalozima i besedama i čitaoci ostaju u razmišljanju o, recimo, krvnoj osveti. „…Kad god bi polako garao oganj, tiho bi nešto sebi mrmoljio u bradu, što se jedva čulo i razaznavalo, a kada je zanijet crnim mislima počeo da gara brže i snažnije, urliknuo je kao ranjeni lav. Neko od nas mora nestati, mi ili vi! Čujete li me krvnici!?…Boga se ne bojite, ljudi se ne stidite. Dosta smo vas trpjeli i praštali vi!…I ova vi je kazna malo, pri što ćemo vi činjeti dalje, kunem vi se čašću i obrazom. Prosta krv pri poniženju koje sve ove godine trpimo za vas“.

Zatim, autor promišlja i o mržnji. „I meni je dosta zla nanešeno no, ne osvrćući se na to, kada bih mogao ubio bih svako zlo i mržnju u čovjeku. Svi imamo mesto pod ovim suncem i treba to mesto da koristimo, svak za sebe, poštujući i uvažavajući jedni druge… Ne treba posebno objašnjavati šta znači ispoštovati očev amanet i oprostiti krv nekome. I to nevinu krv, paloj bez razloga i na prevaru. Dosta smo se ubijali…! Mržnja nikome nikada nije dobro donijela…Svako da se vrati svome ognjištu, veri, običajima, i da iznova, bez mrkih pogleda i prekora, nastave zajednički život i lečenje rana…“

Detalj sa zadnje korice knjige

I tako dolazimo do redova posvećenih pomirenju. „Pomirenju kao najtežeg moralnog izazova. To samo mogu postići ljudi gvozdene volje i moralne snage, spremni na priznanje i praštanje. Život se ne može zaustaviti. A kad je tako onda ga treba živeti bez osvrtanja za sobom, s pogledom odlučno okrenutim napred…“.  Koliko je i sa današnje distance roman „Brižanovi“ aktuelan Čabarkapa nam pokazuje i dokazuje opisima, odnosno prezentovanjem sopstvenih moralnih shvatanja i uverenja i o drugim razmatranim kategorijama. Naime, sa predrasudama, pogotovo onim iz prošlosti se čovek, piše autor, mora boriti i izboriti. „Samo slobodan čovek pomažući sebi pomaže i svojim najbližima i drugima. Ljubav je jedina vera koja može da usreći čoveka, ili da ga unesreći za čitav život. Ljubav, sjedinjena žarka ljubav, dve osobe oplemenjuje, uzdiže u nebo. Udahnjuje novu snagu, dostojanstvo i volju za životom i uspehom. Istovremeno ljubav udahnjuje  čast i u čoveku budi veru. A gde je tu vera…“? U tom delu romana Čabarkapa prezentuje čitaocima razmišljanja mlađanog, budućeg velikog vezira prilikom udvaranja prelepoj Anici dok su mu reči nadolazile između dubokih uzdaha i izdaha. Objašnjava da je (u tom vremenu, prim. aut. M.J) „vera posvađala muslimane i pravoslavce, ali to ne može da večno traje. Kome je u interesu da sa lica zemlje nestanu čitavi narodi, samo što su druge vere. Ne može se dugo ljudima vladati strahom i sabljom…Ta ista vera koja nas je vekovima svađala i upućivala jedne protiv drugih, moraće početi da nas miri…Jedina i najveća neograničena vera je ljubav…“! Ovde naglašavam autorove  realne opise kako prirode tako i ljudskih osećanja njegovih junaka „svežim narodnim jezikom“. Tu su i filozofska i moralna načela od kojih posebnu potku ima shvatanje da svi imamo dušu i da ona itekako može da boli. Zbog značajnih odluka koje moramo da donesemo i da li posebno treba naglašavati da smo svi bar nekoliko puta bili u takvim situacijama. Lik iz romana, kako je autor zamišlja i opisuje, prelepa Anica, nakon majčine kletve da prihvati ruku druge vere odlazi od kuće gotovo ječući i plačući da se snalazi kako zna i ume. „…Suze su se slivale sve do gole kože, niz grlo i grudi… natopiše mesto između dva groba gde je sedela i iz očiju istočiše…prestade jecanje, utonu u obamrlost i iznemoglost…Pomisli da gubi svest. Bolovi su joj se usavrdlali u slepoočnice i vratne žile, obuhvatali joj i stiskali pluća. Grčevito se borila za vazduh. Kada je progledala shvatila je da se bliži suton i da su bolovi gotovo utihnuli…“. A kako završiti kazivanje o romanu a ne pomenuti autorovo poimanje vlasti. Čabarkapa vlast i novac – pare stavlja u uzročno – posledičnu vezu. „Ljudi koji se dokopaju vlasti znaju da im je to prilika da se dokopaju i para. I oni to koriste. Zato se i bore za vlast. Vlast je isto što i vino. Što ga više piješ sve te više opija, sve je pitkije. Bolje je sa parama u tuđinu nego bez para u carevini…“.

Roman „Brižanovi“, iako je svetlost dana i sudu književne javnosti ponuđen pre šest godina, i danas zavređuje pažnju ljubitelja pisane reči. U romanu je sažeto Čabarkapino višegodišnje promišljanje o ljudskim sudbinama i uopšte o moralnim vrednostima jednog društva. Društva u čijoj „nadogradnji“ i sam živi i stvara. Društva na prostoru koji, neosporno poznaje u svim porama sa svim slabostima i porivima i čiju je analizu veštom rukom romanopisca ponudio čitaocima na analizu, na uvid i ocenu. U narednom periodu od autora treba očekivati treću knjigu i završetak jedne zanimljive priče o životu i svemu što život i čini. Na kraju, zašto ne reći, završetak priče o porodici koju smo već upoznali. Brižanove, junake Mihaila R.Čabarkape.

Piše: doc. dr Mirko Jakovljević

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime