– Protutnjao još jedan rat Crnom Gorom. Ostala zgarišta, grobovi, ali stigla SLOBODA. U mnogim kućama glad avetinjski namiguje iz svakog ćoška. U mojoj kući četvoro djece, ja i  moja Hajra, životna saputnica. Imali smo dvije koze i jednu kravu, sitnu i mršavu. U košari  ispletenoj od ljeskova pruća par džakova kukuruza, jarika. To je onaj sitnog zrna, žut kao dukat. Četvrtkom je bio moj redni dan da meljem…

Srijeda.  Hajra i ja krunimo klipove kukuruza, pripremamo da ja sjutradan nosim u vodenicu. U pola posla ona zastade. Pogleda me u oči, pa gotovo šapatom  prozbori: „Smijemo li, domaćine moj, odvojiti jedno desetak kila da ti u subotu poneseš u Bijelo Polje na pijac da prodaš. U kući imam još dvije šake soli, i  jedan litar zejtina bi mi dobro došao.

„Da odvojimo, pa ćemo ja i ti jesti manje,da bi za đecu istrajalo…“

-Osvanu subotnje jutro. Ja poranio. Do čaršije skoro dva sata pješačenja. Povraz  torbe u kojoj je kukuruz žulja mi mršavo rame. Magla stisla, ne vidi se metar dva pred sobom.  Kad sam bio na domak pijace začuh neku viku iz mnogo grla. Zastadoh. Galama se približava. Glasovi postaju jasniji.

„Ne damo para, hoćemo žita! Narod se pita! – doprije mi do ušiju. Streknuh! Prigrlih torbu sa kukuruzom, stuštih se trkom prema Limu, pa nizvodno prema mome selu. Odmakao sam daleko od grada. Sjedoh da se odmorim. Magla se razmakla, vidim iz pravca grada ide čovjek. Zagledah se, moj komšija Ljubo.

­­- I ti komšija rano iz grada, reče i sjede pored mene.

„Ne pitaj me ništa. Duša mi je u nosu, rekoh i ispričah šta mi se desilo. Na njegovom licu zaiskri smiješak koji očas pređe u glasan smijeh. Kikoće se, nikad da stane.

-Šta je čovječe, čemu se smiješ toliko, upitah ljutito.

-Pa to je bio miting podrške Titu i Partiji. Klicali su: „Nećemo kralja, hoćemo Tita, narod se pita“!

Piše: R. Perišić

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime