Žiri nije mogao da odluči između dva priloga, zato Sejdović i Perišić dijele prvu nagradu. 

„Njihovi radovi doprinose medijskoj vidljivosti, borbi protiv stereotipa i predrasuda ,kao i unapređenju  procesa inkluzije Roma u crnogorsko društvo i sveukupnom  razvoju demokratskih procesa u Crnoj Gori”, ocjenila je Nezavisna stručna komisija.

Nagrada se dodjeljuje svake godine u susret 8. aprilu, Svjetskom danu Roma.

Piše: Vukoman Kljajević, RCG

Radomir Perišić

Nagrađen prilog na konkursu Ministarstva kulture Crne Gore za integraciju Roma u crnogorsko društvo, za 2019.

HVALA, ČIKA JONUZE

Dobar konj, pedesetih godina prošlog vijeka bio je ljudima u selima ispod planine Lise pravo bogatstvo. Odmjena i pomoć u teškim poljskim poslovima, mogućnost da se brzo i bez umora stigne do grada koji bespućem bijaše odsječen od sela pod planinom, da se „odleti“ do prijatelja,  u treće selo – visoko gore ispod vrha što se diže nebu pod oblake.

Bio sam beskrajno srećan i ponosan kad je pred našom kućom glasno zarzao viloviti  vranac. Doveo ga trgovac Iljaz po dogovoru sa mojim bratom.
– Gazda ovo je konj koji priliči tvojoj mladosti i snazi. Vilonog, tijelo kao u labuda- izvajano, ribičast, žitom uhranjen. Garantujem u svim selima ispod Lise nema mu premca… Za pare se ne sjekiraj. Daćeš mi ovog tvog konjića i sedam ovaca. Evo, pojaši, pusti ga da poleti, da osjetiš vjetar u kosi.

Brat se momački lako hitnu u sedlo. Vranac zadrhta, nape se kao struna pa iz mjesta pređe u galop. Čini se da zemlju ne dotiče. U Iljazovim očima plamen ponosa, pomilova me po kosi: „ Šta kažeš, delijo, reče meni dječaku od sedam godina. Ja sam u daljini vidio oblak prašine koji je ostajao za vrancem i jahačem.   U sebi sam se molio Bogu da brat prihvati ponudu, da s razlogom  mogu da se šepurim pred Rajkom i Radovanom.

Niko od mene tih dana nije bio srećniji. Gledao sam vranca i sanjao dan kad ću na njemu kao vihor obići sela ispod Lise.

-Bila je nedjelja, ja poranio da vrancu donesem naramak lijepe sočne trave. Često sam mu krišom doturao zob i travu.  Izgleda da sam toga jutra, u neznanju učinio  gršku. Odvezao sam ga sa lanca  i puštio u njivu zasijanu đetelinom.  Vratio sam se u krevet i blaženo zaspao. Probudila me uznemirenost porodice. Svi su trčali, tumarali po dvorištu. Stari komšija Jefto napravio je vodu od ubojtaka. Uzaludni su bili pokušaji da otvore vrancu vilice i saspu mu crvenkastu tečnost u usta. Tu pred svima  bokovi su mu rasli. Izgledalo je da će pući svakog trenutka.

Odjednom , kao da pade iz oblaka među uznemirenu čeljad banu Ciganin Jonuz, čergar kako su tada govorili moji seljani. Kleknu pored vranca, nasloni mu uho na trbuh. Potraja to par sekundi, pa mu ruka zamače torbu . U njoj zablista kratak bodež koji su nazivli šilo.

– Gazda, ako ovo ne uspije spasa mu nema, gledao je upitno u ljude oko u sebe. Ne garantujem, ali da pokušam?

– Radi šta znaš, jedva čujno prošapta Stevan.

Jonuzova ruka klizi po vrančevom trbuhu. Umiri se i uprije, pa brzo  izvadi bodež. Začu se jako šištanje, kao kad ekser probije gumu na autu. Vranac otrese nogama i pokuša da ustane…

U dvorištu tajac, pa uzdasi olakšanja i kratkotrajan aplauz za  Jonuza kojem  pogrdno ČERGAR očas zamijeniše uzvicima , BRAVO DOKTORE…

Vranac  je još godinama poslije toga grabio trke na Klancu i Lađevcima. Za tu radost i danas ,mnogo decenija kasnije izgovaram : „Hvala, čika Jonuze“…

Radomir Perišić

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime