Rat je nesrećna tvorevina pomračenog ljudskog uma. Još od kamenog doba, do današnjih dana, ljudi su međusobno ratovali oružjem kakvo su u svoje vrijeme imali. Ne štedeći

jedan drugoga, ne samo da su se ubijali, nego su se klali, kao što se kolju jagnjad, palili, žarili, iza sebe ostavljali pustoš i zemlju, rijeke, duboke jame, natopljene krvlju i ljudskim leševima. Mnogo ih je više ostajalo na krvavom bojištu, lešinarima da ih raskubaju. Zašto se on danas, nakon toliko decenija poslije Drugog svjetskog rata, prisjeća tog tragičnog događaja? Možda će ovo pitanje ostati bez odgovora, ali će otrgnuti iz dubokog zaborava jedan događaj, kojeg više ne pominju ni potomci, ili su ga zaboravili. Iako je zaborav čovjekova odlika, ipak nije vrlina, kada su ovakva dešavanja u pitanju. Išćuđavao se kako ga on nije zaboravio, iako ga niko drugi decenijama ne pominje. Da nije ostarjele Rajke, s kojom se slučajno sreo, možda ga se ni on ne bi sjetio. Ali, često ga se prisjećao, iako nikome ništa nije pričao. Doduše, ni on ga ne pamti, nije bio nirođen, ali ga je dobro zapamtio iz priča svojih predaka.

                                  Ivan je bio visok, plećat, talasaste crne kose i crnih očiju, skladnog lica, prava momčina, pun snage i života, prema kojem nijedna đevojka nije mogla ostati ravnodušna. A u selu ih je bilo dosta. Tek što je bio prevalio tridesetu godinu. Stasao za ženidbu. Živio je u zajednici sa bratom. Snaha ga je stalno nešto poprečivala oštrim pogledom, pogotovo kada bi pomenuo da hoće da se ženi. Prema njemu nimalo nije bila fer, iako on nije ničim zasluživao takav snahin grub i osoran odnos. Njen muž je stalno ćutao i pravio se da ništa ne primjećuje. Ivan je nosio žalost na brata, ali mu nikada ništa nije prigovorio. I brat je bio protivu njegove ženidbe. Radio je od jutra do većeri, a u džepu nije imao ni prebijenu paru. Brat mu nije davao ni dinara. Da je bio u najmu kod nekoga imao bi više. Nije mogao iskamčiti ni dnevnicu kod nekoga, jer je selo bilo puno radne snage. Rijetko kad bi radio pod dnevnicu, ali je to bilo malo. Razmišljao je šta da radi. Brat mu nije dao ni parče zemlje, da napravi savardak, đe bi doveo ženu.

dr Mihailo Čabarkapa

                                    Ipak je riješio da se ženi. Sviđela mu se Koja, lijepa i hitra đevojka. Nju je Fićo, Kojin stric, uzeo od svog brata od strica, da služi njega i ženu mu, jer nijesu imali đece. Za uzvrat je obećao da će Koji prepisati imanje. Nije prošlo dugo vremena Ivan je uspostavio bliske odnose sa Kojom iz kojih se rodila strasna ljubav. Rekao je bratu i snahi da će je dovesti u kuću. Čim je to pomenuo umalo ga nijesu išćerali iz kuće. Ljutito su mu rekli da je u kuću neće dovoditi, e će ga iznogetati i njega i nju. Onda je Ivan od brata zatražio parče zemlje da napravi savardak, pa će sa njom živjeti tamo.

                              – Nedamo ti ni stopu, a ne parče.

                              Ubrzo nakon Kojinog i Ivanovog poznanstva razbolio se stari Kojin stric Fićo od upale pluća. Njegovi bliži rođaci su ga poćerali u bolnicu u dalekom gradu S. Nije bilo bliže bolnice koja je liječila tu vrstu bolesti.

                              – Ako umrem, a hoću brzo, za mene nema lijeka, ostavljam vam amanet da dođete za mene. Hoću da počivam u mojoj rodnoj zemlji, Ako ne dođete prokleti bili – reče stric Fićo svojim sinovcima.

                                – Nećeš striko umrijeti. U sigurnim si rukama. A, ako se i to, nedaj Bože, desi doćićemo. Ništa nam ne ostavljaj amanet i prokletstvo –  odgovoriše mu sinovci.

                                  Nakon dva mjeseca bolnica je javila rodbini da je Fićo umro, i zatražila da dođu da ga preuzmu, i da ga prećeraju u rodni kraj. Rodbina se oglušila o taj poziv i nije pošla, iako su njegova ostarjela žena i Koja insistirale da pođu, ali oni nijesu htjeli, pod izgovorom da nemaju nikakvih mogućnosti, pa će poći neđe kasnije. Tamošnje vlasti su ga sahranile na obližnjem groblju, obilježile mu grob, i o tome obavijestile rodbinu, u nadi da će doći. Odmah po oslobođenju, rodbina je dobila novi poziv da dođu za Fićove posmrtne ostatke, jer nove vlasti namjeravaju da rasčiste groblje, i da na njemu prave neke zgrade. Ponovo se rodbina Fićova nije odazvala na poziv. Tako su Fičove kosti sahranjene u zajedničku grobnicu, sa još nekima, koji su bili sahranjeni na tom groblju. Ostao je Fićo da vjekuje u tuđoj zemlji, a da mu se ne zna ni groba ni mramora. Rodbina je ostala da živi sa Fićovim amanetom i prokletstvom.

                              Ivan nije znao šta da radi. Sve je ispričao Koji. Koja mu je rekla neka prođe malo vremena, pa će viđeti šta će se dešavati. Rekla mu je i da su i njeni protiv njihove ljubavi, ali i da kod nje mora dolaziti često. Samo ih smrt može razdvojiti.

                              Ivan je često dolazio kod Koje, pogotovo nakon Fićove smrti, i pomagao joj u raznim poslovima. Na brata i snahu je bio mnogo ljut i prestao s njima da govori. Samo je dolazio na spavanje. Oni su ga izgonili iz kuće, ali on nije htio da izađe. Stalno im je govorio da će prije krv leći nego što će ga oni išćerati iz kuće. I tako je ostalo. Imao je crn i težak život, ali ga je nekako podnosio. Kada mu se rodila Rajka, nepune tri godine prije rata, njegovoj sreći nije bilo kraja. Ivan je jedva čekao da to malo stvorenje drži u naručju, miluje je i ljubi, kada je malo otfrkla i počela da mu se smije. Činilo mu se da niko od njega ne može biti srećniji. Ali, nažalost, njegova sreća nije dugo potrajala. Odmah po završetku rata UDB- a mu je poslala poziv da dođe u Čaršiju, garantovaće mu život, samo da im odgovori na nekolika pitanja, ako zna, neće ga prisiljavati. Ujutru zorom, nakon dobijanja poziva, naišao je kod Koje da se pozdravi sa njom i malom Rajkom i da ide u Čaršiju, kao da je nešto predosjećao. Kada se dohvatio ravnog puta preko Grančareva, koji je vodio u Čaršiju, neko ga je iz zasjede upucao sa više hitaca. Od smrtonosnih hitaca nije uspio ni da bježi. Ni živ nije pao na put. Ubica ga je povukao desetak metara nazad i ubacio ga u duboku jarak, koji se nije vidio sa puta. Na putu je ostala lokva krvi i krvavi tragovi do jarka. Nakon što ga je UDB – sjutri dan našla, poslala je glas njrgovom bratu. Brat ga je sahranio na seoskom groblju, a Koji nijesu dozvolili da prisustvuje sahrani svog nevjenčanog supruga.

                                Odmah nakon Ivanove sahrane došla su kod Koje njena braća od strica i rekli joj da može da koristi imanje dok je živa i dok mala Rajka ne poraste i uda se, a nakon toga imanje će biti njihovo, jer je strica Fića pretekla smrt i nije joj prepisao imanje. Tako je i bilo. Rajka ih je preklinjala i molila da joj ostave kuću, u kojoj je rođena i odrasla, i malo dvorišta. Nojesu joj ništa ostavili. Rajka ih je godinama proklinjala i u kamen zatucala. Svi ujaci Rajkini, njih četiri, a jedan je doživio duboku starost, koji nije htio da uzme dio i molio da se Rajki ostavi kuća i dvorište, su rano poumirali. I đeca su im u mladim godinama umirala. Da li ih je stiglo Rajkino proklinjanje i Fićovo prokletstvo? Kada se sreo sa ostarjelom Rajkom nije mogla da sakrije suze i žal za ocem, koji će nositi u srcu dok živi. I to su surove ljudske sudbine.

                      Vječno je pitanje da li je čovjek kovač svoje sudbine? Ako jeste, ima li pravo na izbor?

 Piše: dr Mihailo Čabarkapa