SAMIZDAT KRALJEVO 2011.

    Iako nisam nikakav panker, reći ću da sam uživao prolazeći stranice ovog naslova. Pank grupacija književnih stvaralaca kojoj pripada i Kostićeva,  nije ne znam koliko u Srbiji barem uzela maha, no, evo, samo najuporniji, naijskreniji nam stavljaju do znanja, ovde ono, punk is not dead, e sad, da li se radi o izvornom onom, post panku, anarhopanku itd, prosudiće čitaoci  jer, donositi  neki sud, sugeristati i nametati čitaocima svoj  stav i mišljenje svakako da nije prihvatljivo, daleko je od poštenog onog i objektivnog. Po onoj da je (a jeste) književnost emotivni izraz, mogu odmah i bez uvijanja autorku svrstati u grupaciju vrhunskih onih, najznačajnijijh na našim prostorima uz već dokazane pank andergraund ili virtuelne kreativce poput Zorana Ilića, Miljana Ristića, Daniela Radočaja, Ivana Glišića, ali i Branka Golubovića koji nije ostao na margini zahvaljujući činjenici da je poznati član  grupe Goblini i nekolicinu. E sad, to što verovatno nije izašla iz lokalnih okvira, imamo kao i uvek zahvaliti izostajanju medijske podrške, jer što dalje od prestonice, interesovanje rurbanih, splavarskih gradskoseljačkih prestoničkih medija gotovo da je isključeno. Nekako se da predosetiti, naslutiti kada se radi o iskrenoj jednoj duši poput Branislave, koja svoje nemire, razočaranja i za ine samo površna zadovoljstva uz trenutke sreće stavlja na papir, bez straha vezanog za prihvaćenost štiva jer, možete je prigrliti ovakvu kakva jeste, kapirati je ili se naći na suprotnoj onoj. Prisetih se grupe Crni biseri i njihove one  ‘Moj svet nije tvoj svet, a tvoj svet ne želim ne tu’ iz 1968. koja se sasvim uklapa u sliku o njoj, Branislavi, u sliku o štivu njenom, napisanom ovde, te po toj, vuci se dalje ukoliko je ne kapiraš. Udaljena tako od pompe i beogradske književne inkvizicije koja priznaje samo izlobirane i na preporuku  prihvatljive članove svojih, prestoničkih udruženja, Kostićeva nam na uvid pruža štivo pisano vlastitim jezikom i bez neke želje za publicitetom, ono, anarhopank učenje i ne teži tom, te će iz tog razloga brojni ostati uskraćeni za njeno vidjenje stanja u društvu, mentalitetu i novokomponovanom načinu življenja ustanovljenom poslednjih nekoliko decenija. Poznavao sam šabačku ekipu pankera iz devedesetih, nije to ni malo lak način življenja, ono, preživeli se mogu pohvaliti kako su mnogo toga ostavili za sobom, preturili preko glave a danas su kreativni onoliko koliko je to moguće, ili su ostali u nekom, samo svome svetu, jer, ‘ovaj nije njihov’ mada, nije ni za stariju rock generaciju, ali, šta da se radi, rurbani prevladjuju i to je fakat.  Ovde u Priči njenog života radnja je smeštena u rodnom joj Kraljevu, u monotoniju svakodnevice gradske i katastrofalnih medjuljudskih odnosa u preduzeću gde je radila, ali i izraženu veoma želju, otpor toj, bolje reći takvoj životnoj pink zagušenosti a sve iz razloga nemogućnosti  uklapanja u okruženje

Naslovna strana: Priča mog života, Samizdat, Kraljevo, 2011

novokomponovanih. Svakodnevica ta, sadržana u svega nekoliko poglavlja dana (do ‘Neki novi dan’ takvog) donosi sve ono što pristojnog i uravnoteženog čoveka dovodi do bezmalo ludila, ali, na uzdržanosti (kakvoj takvoj) od te, demned spoznaje joj se može samo pozavideti jer, većina bi se pokolebala, who knows. Odolevala je svim isfabrikovanim podmetanjima od strane zaposlenih, držalo ju je saznanje kako će se u neko dogledno vreme dogoditi koncert grupe u kojoj je imala zaduženje vokalnog soliste, druženje sa ljudima iz branše, probe u Čibukovcu, na kojoj bi skinuli stvar No Hope grupe Mad Caddies. U medjuvremenu je tekla, za nju ni malo uravnotežena, represivna više priča na radnom mestu u preduzeću za tehnički pregled i osigranje vozila na kom se nalazila a što se zbilja uklopilo u ovu, koja nam na izvestan način oslikava njenu ličnost. Naslov je i inače koncipriran na način dnevnih joj zbivanja po danima (nedelja, ponedeljak…) sa kojima se veoma dobro nosila, izlazila na kraj, kako god, a povratak u svoju sobu, u svet panka je, na koncu svakog dana značio samo ono, konačno u svom prostoru, oivičenom diskovima, fanzinima i kompjuterskim magijama. Priča mog života je jedna isključivo pank/hc storija, ali autorki se ne može zameriti na toj isključivosti, jer, to je ona, oslikava svoje okruženje, dogodovštine i mentalitet podneblja svog te se čestitke na ovakvom jednom štivu podrazumevaju, ono, gotovo da ovakvih i nije u nas, te njenu priču cenim kao stvarno poželjno i prihvatljivo štivo, a to što je izostala šira prihvaćenost i ne zabrinjava, jer, kao što rekoh, napisah, daleko od prestonice daleko od medija, mada je prihvatljivije ono da je takvi, kao prestonički ti i ne podržavaju, jer takvi donose samo  fragmente  iz najgorih nightmare (Ljilja, Isidora, Srdjan itd). Od uvoda u Priču mog Života pa nadalje, radnja se ovde zahuktava ali bez nazirućeg nekog epiloga, a što je dobro, nesporno je da  vas emotivno jedno,  romanizovano štivo drži u potpunoj neizvesnosti. Radovala se probama svoje grupe, iako je povremeno dolazila u konflikt sa članovima te, ili grupe koja je u istom prostoru vežbala pre zakazanog termina, produživši svoju probu bez obrazloženja nekog prihvatljivog, ali iskre mogućeg duela su pre pada na pod već bile ugašene. Tu je i sve ono vezano za zadovoljstvo koje donosi bavljenje muzikom, pa i lepljenje najavnih plakata za koncert svoje grupe. Pa tako, grupe sa punk/hc scene su nezaobilazni segment njenog interesovanja, a tek novi monitor i preslušavanje Craigs Brother joj zbilja pričinjavaju neslućeno zadovoljstvo. Iz navedenih, Kostićevu, bez dileme svrstavam medju najreprezentativnije pankrok kreativce u nas, e sad, činjenica da je ostala u svome gradu umnogome sužava prostor za upoznavanje sa njenim delovanjem i dosadašnjom karijerom, kako na muzičkom tako i  književnom planu. Ubedjen sam da ćemo i u vremenu ispred uživati u novim naslovima koje će nam staviti na uvid.

Izvor: prozaonline; piše: Živko Ivković

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime