Pred kućom Jovanovom, najvećom i najbogatijom u Mrčavi, sjatilo se čitavo selo. Pristižu ljudi i iz udaljenih sela. Mukla tišina, izvijaju se kolutovi duvanskog dima.

„Ova nesreća se morala dogoditi. Imanje Jovanovo je prokleto. Jovan je dobar čovjek, ali plaća grijeh predaka. Duga je to priča. Mi smo ovdje iz generacije u generaciju živjeli pod Turcima. Nekad je bilo mnogo teško, nekad malo lakše.

Jovanov đed je bio kmet u selu i pobratim sa Šaćirbegom koji je bio vlasnik svih sela u Mrčavi. Beg je bio duševan čovjek. Vodio je porijeklo od begovske porodice iz Anadolije. Kad je bilo sasvim jasno da će turska vlast da propane počeše Turci i  mnogi Muslimani seliti odavde. Crnogorci koji su naseljavali ova sela su plaćali imanja ili je to za njih činila država. Jedino je Jovanov đed ovo uzeo džabe. Ostavio mu beg kuću i imanje. Rekao mu je: „Pobratime, kad se ovo smiri pare za imanje doturi do Skoplja. Nadam se u Boga da će biti živ neko od mojih potomaka. Donesi koliko budeš mogao i koliko misliš da je pravo, da ti imanje bude srećno…

Beg se nijednom nije osvrnuo na imanje. Begovica je gorko plakala. Jovanov đed je otpratio pobratima, ali  pare nikad nije ponio. Tu nije kraj priče. I otac Jovanov je okrvavio ruke. Pričalo se da je nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije ubio jednog oficira, sa njega skinuo pištolj i sablju, za koju su govorili da im je od đeda ostala. Jovan je sve to znao, pa je činio ljudima dobro i šakom i kapom. Nadao se da će kod Boga okajati grijehove svojih predaka. Sve je bilo uzalud. Prvo su mu umirala mala đeca, pa sad mu pogibe ovakva ljepota momačka…

Putem na dnu sela pojavi se duga kolona.  Pred njom Jovan i brat mu Jokan. Za njima nosila i na njima Jovanova nada i ponos- sin mu Milan.

                                                                                            Piše:R. Perišić

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime