Mилорад – Миле Зејак, од оца Вукоте и мајке Раде, рођен је 05.01.1963. у селу Лијеска код Томашева, општина Бијело Поље.

Из његовог књижевног првјенца „Божуре братски” види се да, Милорад – Миле Зејак посједује фини осјећај човјека из народа за усмену и писану ријеч, и при томе у доброј мјери исказује и свој пјеснички таленат.

Његову другу књигу „Кроз времена” карактеришу искрени исповиједни тон и емоције посвећене својим најближима, оцу, мајци, брату, стричевима, кумовима, пријатељима, зету, друговима, а посебно Вранешкој долини и херојима са Кошара.

Објавио је двије књиге „Отргнуто од заборава” и „То није све” са Здравком М. Бошковићем.

ПЈЕСНИКУ БЛАЖУ ФИЛИПОВОМ

ШЋЕПАНОВИЋУ

Најстарији стриц му Лука

са Мојковца добровољац,

13. јула у рат крену

тај поносни Црногорац.

Вукосав, Филип и Манојле,

Лукина су они браћа

подигоше и они пушку

на њемачког освајача.

Шћепановић нога стаде

на бранику домовине

погину им брат Манојле

за част своје ђедовине.

Тај Манојле Шћепановић

бјеше идол партизана,

он погину за част куће

Иконија оста сама.

Оста жив стриц Вукосав

да вам кажем ту истину

он преживје сву голготу

по казамата у Колашину.

Америка чека Луку

после Другог свјетског рата

оде преко океана

у срцу му оста рана.

Кракочево и Ливадице

у срцу бјеху урезане

у Америку ће вјечно остат

и провести задње дане.

Најстарији син Филипов

Милија се дични звао

на Полицу он погину

слободи се одазвао.

Кликће шарац са Полице

пред крај рата четрес’ пете

пресјече га изненада

код Берана малог града.

Од Милије оста Боро

година му бјеше скоро

да вам причам за те јаде

мајка му се преудаде.

Диван човјек из народа

то је шумар стари био

осамдесет љета живје Филип

Јасну је жену младу сахранио.

Прође близу шесет љета

о судбино црна и проклета

још се сјећам августовског дана

и крик птице, црнога гаврана.

На Филипов кров долеће

то бијаше у прошло стољеће,

на хиљаду девете стотине

а шездесет и шесте године.

Ливадице то је село мало

на тренутак ко да је заспало

куне Охрид и језеро мало

тешку рану братству је задало.

То је била рана без лијека

Шћепановић кућа залелека

утопи се млади Блажо тада

оста њему удовица млада.

Двадес’ шестог августовског дана

и сестрама оста вјечна рана

двије кћерке остадоше мале

и Богу су тад тугу задале.

Геније је млади био

супругу је Бранку оставио

Мају и Јасну кћери двије

бјеху оне најтужније.

На језеру жив Миљковић оста

загонетка то вјечита поста!?

То другови понајбољи бјеху

како наћи вјечиту утјеху.

Блажовог се оца сјећам

стојистички је све поднио

тугово је са пет кћерки

син и брат их оставио.

Два је сина изгубио

и Манојла свога брата

црни човјек све преживи

али мора да се живи.

Зато немој корет носит

О Филипе људски бане

јер наш народ поштоваће

те велике твоје ране.

Четири се сестре удаше

и стекоше среће своје

Деса оста неудатом

због жалости за Блажом братом.

Колико сам пута само

код “тетке” Десе навратио

у прочеље кућно сјео

и појео и попио.

Свака сестра дивила се

што таквога брата има

својим знањем и љепотом

да пркоси вјековима

Док Београд ноћ покрива

мисли Блажу тада лете

на дјетињство с’ Ливадица

гдје је растао к'о дијете.

Тито му је и Маршалат

због његовог знања дао

мјесто секретара културе

и у прочеље његово стао.

Само он је мого тада

направити ремек дјело

на Ђапанов Гроб је биста

сад је гледа родно село.

О огњиште моје родно

под Обровом стрменијем

ја због тебе често пута

у Београд сузе лијем.

А љепшега Бјелопољца

наше горе нијесу дале

за њиме су Бјелопољке

много пута уздисале.

“Ех да није у Београд

он његовом стао ногом,

његова би сад ја била

кунем вам се милим Богом.”

И неуспје да напише

он аманет роду своме

већ остави своју младост

на језеру Охридскоме.

Ја сам мали да опишем

тог пјесника с’ Ливадица

с поносом га још помиње

сва књижевна заједница.

Нек те Господ Блажо чува

испод сунца у беспуће

нама нек је на памети

углед ове људске куће.

Бјеше пера убојита

какав ум је Блажо има!

Он највећа дјела створи

живјеће му вјековима.

Комшији с Ливадица,

Љета Господњег, 2022,

Милорад Миле В. Зејак