Ostarjeli Omer paša sjedio je na
svom čardaku pored pendžera, ljut i zamišljen. Skrajnuo je firangu i
zagledao se pravo u turski han. Otkako je izašao iz zatvora, niko ga
nije gledao iako su svi znali da je na slobodi. U kući ni sa kim nije
progovarao, pa ni sa svojom lijepom hanumom Hatidžom. Kao da su mu svi
krivi što je bio u zatvoru. A kada je zatvoren, sva njegova porodica
se kidala od bola i suza, pogotovu njegova Hatidža. Razmišljao je da
li da pođe na jednu kafu, đe je godinama pio sa svojim odabranim
društvom, ali ga je progonila misao šta će mu reći oni koji tamo budu.
Odustao je od kafe. Dugo se nije znalo zašto je pola godine dana Omer
paša tamnovao. Tako su naredili njegovi gospodari, a on, znajuči da
nizašta nije kriv, niti je što skrivio, nije htio da se žali. Znao je
da ga „kadija tuži, da će mu kadija suditi“. Zatvor mu je teško pao.

                                  Imao je jedva osam godina kada su ga
Osmanlije iz njegove Kasabe otele i povele pravo u Stambol. Tamo je
primio islamsku vjeru i podučavali ga vojničim vještinama. Kada je
odrastao učestvovao je u mnogim bitkama Otomanske vojske, i rukovodio
nekim jedinicama, jer se istakao svojom hrabrošću i vještinom
komandovanja. Njegova vojnička i politička karijera išla je uzlaznom
linijom, pa ga je velik Vezir, kao druga ličnost poslije Sultana,
proglasio pašom. Nedugo poslije toga Omer paša se obreo u zatvoru, pod
optužbom da je odbio naređenje velikog Vezira o povlačenju osmanske
vojske na drugi položaj. Tu bitku su Osmanlije izgubile. Omer paša
proveo je u zatvoru pola godine, i pušten. U međuvremenu je
ustanovljeno da on velikog Vezira nalog nikada nije dobio. Umjesto
njega, u zatvor je pošao pravi krivac, koji Omer paši nije predao
Vezirovo naređenje. Po izlasku iz zatvora, veliki Vezir mu je htio da
uruči visoko vojno odlikovanje. Istina, bio ga je i zaslužio, ali i da
se malo iskupi, zbog velike greške koju je počinio prema velikom
junaku Otomanske vojske. A, sada se ostarjeli Omer paša zagledao u
turski han i bije se sa svojim mislima, koje ga satiru, vodeći ga kroz
mnoge krajeve Carevine u kojima je boravio, što kao vojskovođa, što
kao političar. Zamišljen, ljut, nervozan, kivan na sebe, zbira sve
svoje brige, nade i nevolje, koje su ga pratile kroz život, zbira
svoju životnu sudbinu, koja ga je povela putevima koje nije želio,
neoprostivši sebi što nije ništa pokušao da joj se suprostavi.
Neuspješno se bori sa svojim zaboravom, koje mu je nametnula Carevina,
kao da je u njoj rođen. A jedino zna da u njoj nije rođen, ali ne zna
đe se nalazi to parče neba pod kojim je rođen i koje je rođenjem
ugledao i pod njim rastao. Dopirao je Omer paša i do otomanske Bosne,
posjećivao mnoge Kasabe, a iz glave mu nije izlazila misao i želja da
sazna koja je to Kasaba u kojoj je rođen. Možda je i kroz nju
prolazio, ali nije mogao znati koja bi to mogla biti. Kod njega su u
Stambol dolazili ljudi iz raznih Kasaba da traže neku pomoć, za svoju
Kasabu, ali mu niko od njih nije znao kazati đe je rođen, niti su ga
prepoznali. Bio je široke ruke i nikoga nije odbio. Svima je uslišio
molbe. Jednog dana došla su kod njega dvojica, takođe da traže pomoć.
Bili su pravoslavci, prerušeni u osmansku odoru, sa fesovima na glavi.
Čim su ga ugledali počeli su ga dugo i uporno zagledati, a da ništa
nijesu progovarali. U neki vakat jedan ga upita:

                                          – Ma, čoče, jesi li ti baš Omer paša?

                                          – Jesam – začuđeno im
odgovori Omer paša.

  Oni malo odćutaše, i rekoše mu:

                                          – Sada jesi. Nekada si bio
Miraš iz Kasabe Majine. Prepoznali smo te. A najviše su ga prepoznali
po velikom crnom biljegu, koji mu je prekrivao skoro trećinu lijeve
strane lica. S biljegom je rođen. To su i oni dobro zapamtili. Stalno
su ga ostala đeca zadirkivala zbog tog biljega, a on se žalio
roditeljima, koji bi galamili na đecu i prijetili im. Vrsnici smo i
zajedno smo se igrali, sve dok te Osmanlije nijesu otele i doveli
vođe, u Stambol – rekla su mu ova dvojica, koja su prvi put došla kod
Omer paše. Oni su pri polasku prvo svratili kod Kahli age, koji je bio
glavni kapo za Kasabu Majine, da zajedno idu kod Omer paše i da mu
traže pomoć, ali je Kahli aga bio bolestan i nije mogao sa njima ići u
Stambol. Zamolio ih je da dobro pozdrave Omer pašu i da učini nešto za
njihovu Kasabu, od koje nije bilo siromašnije u čitavoj carevini.

                                            Omer paša se presnijeti.
Izgubi svijest i odmah pade na svoj kanabe, onesviješćen. Ovi dvojica
istrčaše i kazaše straži šta se desilo Omer paši, Oni brzo dozvaše
ljekare. Ljekari povratiše Omer pašu i rekoše da je doživio stres, ne
zna se od čega, dadoše mu neku medžedinu, i odoše. Omer paša se
pridiže i uprije pogled u došljake, pun nevjerice, nervoze i
znatiželje. Ćutao je, a ni došljaci nijesu ništa progovarali. U glavi
mu se zaplelo mnogo misli, i samo jedna nada i jedna sumnja – da li je
istina da su ga prepoznali, ili je to neka podvala koja bi ga mogla
dobro koštati. Nije mogao tako olako da prihvati njihovu priču, a ni
da je odbije. Potpuno skrušen i onemoćao zagleda ih Omer paša i
razmišlja šta da im kaže ili priupita. Ubrzano diše i drži šaku na
čelu, kao čovjek koji se izbavio iz neke velike muke koja ga je čitav
život pratila i satirala, a nikako nije mogao da joj se odupre. Možda
je došlo vrijeme da je zbaci i izbaci iz sebe, i da ostatak života
provede u Majinama, za koju nije znao, a za kojom je cio život vapio.

                                    Kada se malo pribrao, okrenuo se
došljacima i upitao ih:

                                      – Tako vi Alaha, jesam li ja
Miraš iz Kasabe Majine?

                                    – Tako nam Alaha i Boga jesi. Ti
si Miraš iz Kasabe Majine –  samouvjereno mu odgovoriše došljaci.
Uvjeravali su ga i pričali razne priče iz njihovog kratkog zajedničkog
života. Pričali mu o dvojici braće, sestri i roditeljima. Koliko mu je
porodica izlila suza, pogotovu roditelji, a i kasnije, nakon što su ga
poveli. I oni se toga sjećaju. Plakali su mnogi iz Kasabe i sklanjali
svoju mušku đecu. Pričali mu o velikoj kruški u dvorištu kuće njegovih
roditelja, na koju su se peli da beru kruške i još o puno čemu iz
njegovog ranog đetinjstva. Sve u namjeri da pokušaju da mu vrate bar
malo sjećanja, koliko su kao dječaci mogli zapamtiti. Neka sjećanja iz
ranog đetinjstva ostaju trajno, a bude se i neka nova kada ih neko
evocira. Došljaci su mu pričali puna dva sata, a on ih je s najvećom
pažnjom slušao. Počeo je Omer paša da se ponečega prisjeća, svoje
porodice i visoke kruške.

                              – Jarabi, je li se Alah smilovao da me
pod stare dane vrati na rodno ognjište – pitao ih je Omer paša.

                                  – Sigurno jeste. Nego pravo idi kod
velikog Vezira da ti dozvoli da obiđeš Kasabu Majine i da učini nešto
za nju. Pitao ih je šta njihovoj kasabi treba.

                                  – Sve. Nemamo ništa. Najsiromašniji
smo u čitavoj carevini. Treba nam džamija, voda, musafirnica, hamam,
pekara, vakuf, i još ponešto.

                                  – Čudi me, pa šta je radio Kahli aga?

                                  – Ne znamo, ali je ovo ovako.

                                  Veliki Vezir mu je dozvolio da pođe
u Kasabu i rekao mu da napravi što treba, para neće faliti. Omer paša
je rekao velikom Veziru da njegovo odlikovanje pričeka dok se vrati.
Složili su se. Rekao mu je i da se javi Kahli agi da mu obezbijedi
najbolji čardak u Kasabi za boravak, prije nego što se vrati u
Stambol. Uz put su mu mnogo pričali, ponavljajući jedno te isto.
Jedino novo što su mu ispričali je da su mu dva brata i roditelji
umrli, sestra mu je još živa, koja je bila najmlađa i mala kada su ga
oteli, i da ga nije zapamtila. Za njega je znala iz priča svoje
porodice.

                                Kada su stigli u Kasabu Omer paša je
odsjeo u čardak koji mu je odredio Kahli aga, i rekao ovoj dvojici da
sjutra dođu kod njega. Tako je i bilo. Rekao im je da ga vode kod
sestre. Sestra im je otvorila velika vrata, sa gvozdenom alkom na
dvorištu, i uvela ih u kuću. Ova dvojica su bili njene komšije i bili
su veliki prijatelji. Ni sestra, ni njena porodica nijesu primili
islam. Niti ih je ko prisiljavao, niti su oni htjeli dragovoljno da
prime islam. Posjedali su. Omer paša sjeo je do sestre, stalno je
buljio u nju.

                                  Đe ste vas dvojica, odavno vas nema
da pijemo kafu. Niko nije zna đeste. Bili smo se zabrinuli.

                                  – Išli smo u Stambol Omer paši da
ga zamolimo da nam nešto pomogne, znaš da smo najsiromašnija Kasaba u
Carevini.

                                    – Pa, što ste uradili?

                                    – Doveli smo Miraša, zvanog Omer
pašu, da nam pomogne.

                                    – Đe je on sada, kako Miraša?

                                    – Eto ga pored tebe, tvoj brat Miraš.

                                    Sestra se okrenula put njega,
nevjerujući da je to njen davno oteti brat Miraš. U tom trenu Miraš je
zagrlio, stavio joj glavu na rame i počeo da plače i jekće, teško
izgovarajući:

                                      Jesam, jesam, sudbina je….
Dalje, od plača, nije mogao ništa da izgovara, samo je jektao. Onda ga
je jednom rukom sestra zagrlilila, a drugu stavila na grudi, i počela
da plače.

dr Mihailo R. Čabarkapa

                                        – Srce će mi prepući, brate –
bila sam te davno prežalila,  jedva je izgovorila.

                                          U jedan vakat ruke su im se
opružile niz tijelo, a oni se uzaslonili uz klupu. Obadvoje su bili
bez svijesti. I komšije uplakane, odmah su donijeli vodu, umivali ih,
masirali po grudima i jedva ih povratili. Nakon toga počeo je smiren
razgovor. Sestra je ispričala šta se izdešavalo sa porodicom za
vrijeme njegovog odsustva, a on njoj sa kakvom je tugom i željom
proveo život. Obadvoje je obuzela bezkrajna radost i sreća. Miraš se
više nije vraćao u čardak, ostao je kod sestre. Popravio je džamiju,
izgradio crkvu, doveo vodu, izgradio veliki vakuf, musafirnicu, hamam,
pekaru, krčmu, pokaldrmisao glavnu ulicu u Kasabi, biblioteku. Ulazio
je i u crkvu, koju je izgradio mimo volje velikog Vezira, koji nije ni
znao za crkvu, ali nije htio da se vraća u pravoslavnu vjeru.
Roditeljima i braći napravio je veliki spomenik i sve ih prenio u taj
spomenik. Sestri je dao amanet kad umre da ga sahrani pored roditelja
i braće, ako nije bio na ovom svijetu sa njima, hoće na onom. Vjeru
neće mijenjati.Silom mu je nametnuta, a protiv sile se ne može. Važno
je osjećanje. On se čitavog života osjećao pravoslavcem, iako se
vladao po islamskim adetima. I Alah i Bog su jedno te isto. Neki ga
zovu ovako, neki onako. A pop i hodža su njihovi propovijednici na
zemlji. Propovijedaju jedno te isto, a ni jedan ni drugi ne znaju od
kada ta propovijed potiče, niti od koga polazi. I jedan i drugi znaju
da se vjera ponekad zloupotrebljava od strane moćnika. Nekada za
zavadu, nekada za pomiru obezglavljenog naroda. Njihova je uloga
delikatna. I jedan i drugi propovijedaju ljubav i slogu za sve narode
i slobodu za svakoga. I jedan i drugi znaju da tu propovijed ne mogu
uvijek održati, zato se mole svom Bogu da im molbu usliši. Vjeruju da
bez Alaha ili Boga ne mogu ništa učiniti. I jedan i drugi su isti i u
volji i nevolji.

                                  Kada je sve izgradio, stari Miraš,
nekadašnji Omer paša je umro, i sahranjen u spomenik koji je sâm
napravio. Turska carevina je ostala bez hrabrosti i junaštva Omer
paša, a Omer paša bez medalje za hrabrost velike Carevine. Sudbina je
tako zapisala.

                                                                Piše:dr Mihailo Čabarkapa

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime