Pisala mi, ne tako davno, profesorica Vedada Baraković (koleginica iz Medijskih Dijaloga); kaže:što ne pišeš? A šta da joj odgovorim? Ali znam na šta je mislila (novinarski tekstovi, crtice, komentari tekućih stanja i kretanja)! A takvi tekstovi i nisu u modi i u volji publike! Zahtijeva, psuje a ne ohrabruje. Znam ja – ne treba sve to primati lično: na drugog se to odnosi a taj drugi ne haje. Pa razmotrimo pitanje – je li to nemoguća misija a u vezi s tim i za koga je ta misija. Za novinare ili za one druge?! Ali bacimo svijetlo i na one treće koji lagodno žive pa čak i pišu i ponekada se čak i diče time – da su psi čuvari slobode izražavanja! A ne! Ne prihvatam da se spomenute plemenite životinje koriste kao alibi za sve što je mizerno i podrepno.

          No, pitanje ipak ostaje: šta ili o čemu pisati? Pa i nije neki veliki izbor: Ili hvaliti ili kuditi; a što da ne – i podilaziti. Odgovor će svakako stići: tapšanje ili šamar ili još nešto gore: Jer ipak, noćna mora svih pismenih jeste t i š i n a  –  a to u prevodu znači da se autor uzalud trudio da pobijedi taj strah i uskoči u autorsku slobodu. A šta će mu to? Jer osveta se, neki kažu, služi hladna, pa tako je i ovaj tekst zabrazdio u suvišna pitanja, koja možda i nikoga ne zanimaju. Pa da li je moguće da se svi mi klanjamo istome bogu koji se zove: NE TALASAJ! 

Janko Nikolovski

          Ipak možda je tu i rešenje: T I Š I NA  ! ?   Pomislimo samo, novine se štampaju pa čak i prodaju a niko se ne javlja za osudu stavova ili čak i za njihovu apologetsku podršku. Divna forma manifestacionog novinarstva ili ustavne slobode izražavanja mišljenja (relativno nova). Ipak, bilo bi poučno sačekati reakciju, pa iako je ne bude bilo, možda se dobije nešto važnije a to je direktan izazov onih DRUGIH i TREĆIH. Ali mudri su oni, više vole onu priču o lajavom psu i vetru. Pa ako i to izostane onda neka nam je dobri bog u pomoći; tako ćemo saznati uz spomenuti dokaz da je sloboda izražavanja nepotreban ukras. Pa šta: otmenija je to riječ. I to je nov i efikasan prilaz da se dekuražira – a zašto jednostavno ne kažem – obeshrabri (čitanje i upoznavanje sa drugim mišljenjem). A pošto ne vjerujem da će i ovo neko čitati, da kažem i sledeće:

          „Neverovatno je i neprirodno kolika se energija i kreativnost troši na izmisljanje načina za gušenje kreativnosti u ime – pa odaberite sami u čije ime. Pa u ime slobode i demokratije, razumije se?! Tu se svi trebamo pitati – a čemu sve to? Za odgovor na to pitanje treba daleko duži tekst uz učešće više autora i čitalaca. Oprostite, vratite se na početak.

Sve ovo dosad se čak može razumjeti ali nikako i podržati. Ali sam sklon dodati i nešto, nažalost veoma često a razarujuće. Nazvao bih to – osuđujuća presuda ali bez suđenja. Radi se o promeni nosioca vlasti kada se cela struktura, od glavnog urednika do novinara u desku, promeni. Nije reč o promeni već o čistki nepouzdanih (sumnjivih), svih po spisku. Jasnije je reći svih sposobnih koji nisu tvoji. Nije li to isto kao poubijati zarobljenike (neprijateljske vojnike), iako su se predali i bacili oružje? Spisak ljudske gluposti se ovdje ne završava. Ali ipak zar ne treba govoriti o tome?

Autor je višedecenijski novinar i teoretičar slobode izražavanja

Piše: Janko Nikolovski

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime