Ispovest, ljubavni život Tarnerove, ovde, kreće njenim kraćim autobiografskim uvodom (‘Medju nama’ naslovljenim) sa scenama odrastanja u rodnom Netbušu (Mississippi) i naravno, sažetkom onim vezanim za životne izazove, tamnu stranu tih, ili, u prevodu, treba samo gurati napred, a nepoistovetiti se sa onom, ko preživi pričaće. Pod uvodom imamo i vezu njenu sa Nemcem Ervinom Bahom te  nezaletanje u bračne vode sa njim pošto poto i sudbonosno ‘Da’ ali tek nakon dvadeset i tri godine zajedničkog življenja, a venčanju je prethodilo krstarenje Mediteranom, usidrenje kod grčkog ostrva Skorpios. Tina se potom, nakratko vraća njenom i Ajkovom venčanju u meksičkoj Tihuani, a po okončanju te ceremonije sledi priča o Ajkovom odlasku u javnu kuću i provodu u toj, bez imalo griže savesti i obzira, vezanih za jedan tako značajan trenutak. Kaže, Tina, i to je bio on, Ajk, glavom i bradom. Imamo potom povratak njen i pripreme za venčanje sa Ervinom, dekoraciju dvorišta zamka Algonkvin nadomak Ciriha sve sa pogledom na jezero pored tog.  21. jul 2013. godine je protekao bez padavina, ali je Sunce nesnosno peklo te su zvanicama podeljene lepeze. Na ulazu u kompleks, zvanice je dočekala My Way, Sinatrina (The records shous i took the blows land did it my way), nešto kao, prošao sam mnogo toga, podneo sve udarce, onako kako to ja znam), ako sam tačno preveo, a nisam verovatno, no, pribižno je sasvim.  Naravno da je ono gradjansko, kako to već kažu venčanje, upriličeno u Cirihu nekoliko dana ranije, tako da se na feštu u dvorištu više gledalo kao na ozvaničenje tog, uz probrane goste i prijatelje, no, samo nekoliko meseci ranije  krenuli su da se nižu njeni zdravstveni problemi, i tu je njen novopečeni suprug Ervin odigrao i te kako značajnu, reklo bi se, presudnu ulogu, jer, ljubav je, na koncu, uvek pobedjivala. U tom magnovenju, iščekivanju novog bubrega i transplantaciji istog, ovde teče priča njenog detinjstva, odrastanje u rodnom Netbušu sa svim pripadajućim nestašlucima i specifičnostima podneblja, vezanim za jednu crnačku porodicu na surovom U.S.A. podneblju. Pa, tako, Tina je već sa četiri – pet godina pokazivala nesumnjiv dar za pevanje. Stoji ovde kako stvar čuje na radio talasima da bi u rekordnom roku skinula tekst iste otpevavši  je bez ustezanja (I was walking alone, singing a song) sa neverovatnom lakoćom, prirodnom obdarenošću. Iz tog perioda treba istaći Butsija Vajtloua trombonistu, koji je važio za sjajnog zabavljača na piknicima uz bubnjara samo, a da je sa njima nastupala i malena Tina, tada samo En Me ili Mei, u literaturi sam nailazio na oba. Kasnije, tokom karijere, negde u startnoj fazi je napisala song njemu posvećen (Bop Along Mr. Bootsy White Low), uz napomenu kako nikada nije mirovala na stejdžu i kao dete uvek u pokretu u tom pokušaju ritmičkog uklapanja. Potom se preselila u St Louis, a njena sestra Alina je poziva da izadju u noćni klub gde je nastupao Ajk Tarner sa grupom, već tada prepoznatljiv po svojoj Rocket 88, stvari, koja se nalazila na samom vrhu onih za koje tvrde da je prva napisana u istoriji rokenrola. Naravno, tu se lome koplja, jer, da li je pomenuta ili ona It’s Too Soon To Know grupe The Orioles iz 1948. ili  pak treća je tema za sasvim drugu priču, ostaje za neku drugu priliku. Pa tako, odlazila je na svirke Ajkove grupe, sve dok jedne večeri nije zapevala i oduševila prisutne, pa i samog Ajka (otpevala je You Know I Love You stvar B.B. Kinga), koji nije krio simpatije, bio je prosto šokiran njenim izuzetnim glasom , te ih je , tako, zbižila prvenstveno muzika a ne ljubav. Ajk je komponovao stvar A Ful In Love za izvesnog Art Lasitera, da bi se potom razišli ili zakačili na muzičkom planu, te je Tina uskočila namesto tog. Stvar govori o čoveku kog izvesna voli, ali ne razume zašto se tako grubo odnosi prema njoj, te je, tako, tekst u neku ruku i proročki jer, naslutio je zbivanja koja se odnose na Tinu i Ajka. Direktor studija Sue Records, izvesni Džagi Marej (Juggy Murray) otkupljuje autorska prava za pomenutu, dajući usput Ajku pregršt saveta vezanih za šou biznis i budući rad. Uzrok tog i takvog Ajkovog ponašanja i ne samo prema Tini, treba tražiti, uglavnom u odrastanju praćenog grubostima pa i neobrazovanjem (pitanje je da li je završio osnovnu školu) te podatku da je njegov otac ubijen iz razloga petljanja sa belom devojkom, a što je u U.S.A. svojevremeno bio neoprostiv greh, i to je Amerika! Bilo kako bilo, godine 1966. Fil Spektor je izrazio želju za saradnju sa Tinom, te je platio Ajku dvadeset hiljada dolara da bi tada simila ‘’River Deep Mountain High’’ , no život sa Ajkom je postajao sve nepodnošljiviji, pokušala je samoubistvo (uzela je svih dvadeset tableta koje joj je doktor propisao), na svu sreću, u bolnici Daniel Friman su joj energičnom intervencijom isprali želudac i spasili. Uspeo je da joj polomi vilicu, i, kako stoji ovde, koristio je njen nos kao bokserski džak.  I sve to se dogadjalo u prvoj polovini sedamdesetih, u periodu  kada je Ajk na Tini zaradjivao milione dolara, mada se i sam visoko kotirao u svetu rokenrola. Tina se, pak, u onim, najtežim, najpogubnijim trenucima, za nju gotovo bezizlaznim, okrenula budizmu, sve u nadi da će joj izgovaranje mantri pomoći da prebrodi taj težak period, otkloniti tako neprijatna osećanja koja je potiskivala, uz tu, nadu kazivanja vizije svetlije budućnosti, a koja se ukazala već ulogama u filmovima ‘Kraljica esida’ (Kena Rasela) i rock operi Tomi vezanoj za grupu The Who, a imamo podatak da je napisala stvar Nutbush City Limits, posvetiviši je svome rodnom gradu. Onda dolazi 1976. i preokret u do tada joj nezamislivom životu, a dogodilo se to pred nastupe u Fort Vortu te Dalasu. Po prvi put je Ajku protivurečila, suprostavivši mu se, uzvratila je udarce doslovno, potukla se sa njim (izvukavši deblji kraj naravno kao i uvek), ali odlučna u nameri raskida sa dotadašnjim podredjenim načinom življenja.Te 1976. je iz hotela u kom su odseli, jednostavno pobegla, nekako pretrčala autoput, odsela je u Ramada In hotelu, da bi joj narednih meseci pomogli njeni prijatelji Budisti, tu prevashodno mislim na Šer (odvojila se od Sonija) koja ju je poziva kao gošću u tv emisiju koju je vodila, te Majka Stjuarta i Boba Makija. Tina je nastupala u kabaretskim predstavama, kazinima i hotelima, zaradjivala neuporedivo manje negoli sa Ajkom, ali, postigla je željeno, bila je nezavisna. Ubrzala je brakorazvodnu parnicu, zadržavši pri tom Ajkovo prezime, a po presudi su joj pripala i dva automobila marke Jaguar. Imala je trideset i devet godina, brinula o četvoro dece i potpuno neizvesnu karijeru, ali je odlučno gurala napred, nije ni pomišljala na pauzu ili neko odustajanje. Bitnu, možda  presudnu ulogu tada odigrali su njeni menadžeri Krejmer i Devis, koji uopšte nisu krili svoju očaranost nastupima njenim, pogotovo onim u San Francisku. Usput, njih dvojica su bili menadžeri Olivije Njutn Džon te uživali solidnu reputaciju u rokenrol šou biznisu. Potom je usledio poziv za nastup u programu Saturday Night Live u kom je glavnu rolu imao Rod Stjuart, a onda i od Roling Stounsa, Dejvida Bouvija, tako da je potonji preporučuje diskografskoj  kući kući EMI/CAPITOL, te ubrzo kreće (u studiju Abbey Road) sa snimanjem prvog Lp albuma naslovljenog sa Private Dancer, a tu, naslovnu je za nju napisao Mark Knopfler iz grupe Dire Straits, na kom su se pored te našle i Stell Claw/I Can’t Stand The Rain/Better Be Good To Me/I Night Have Been Queen/What’s Love Got To Do With It/Show Some Respect/Lat’s Stay Togheter/Help/1984 i naravno, već pomenuta Nopflerova Private Dancer. Isti se na tržištu našao 1984. a vajni kritičari ga podvode i pod pop i pod rock ostvarenja, pa sad …. Podsetimo se, od 1981. je krenuo MTV, pa se tako i od tada muzika više gleda negoli sluša, bilo kako bilo, to je samo pomoglo Tini, snimljen je spot za stvar Let’s Stay Together  za samo dve hiljade dolara što je bilo više nego dovoljno da se vine u neslućene visine. Usledio je i drugi spot za stvar What’s Love Got To Do With It, koji mtv proglašava za najbolji u 1985. godini a potom imamo spot za naravno Private Dancer. Tina je, po sopstvenim rečima, pola Majka Zemlja dok  je druga polovina njena Rokenrol, tako je na turnejama sa Stounsima brinula o zdravstvenom stanju svih u ekipi, navikla valjda na probleme, svesna činjenice da je život nije mazio, a brinula je o mnogočlanoj svojoj porodici, te je, to svoje iskustvo prenela na ekipu u kojoj se našla, a da li se radilo o timu  za snimanje Pobesnelog Maksa 3, onoj drugoj sa promotivne turneje Lp albuma Private Dancer je sasvim nebitno, uvek je bila tu , i bez razlike pomagala svakom. Saradnja sa Bouvijem je postajala sve plodnija, rezultirala je tako pisanjem stvari ‘Girls ‘ za nju, ali, ju je ipak on snimio, jer, ležala je valjda i njemu. I sve tako do 1986. godine kada ju je na aerodromu u Kelnu dočekao Ervin Bah. Kaže, tada je osetila onu, unutrašnju jezu, srce joj je ubrzano lupalo, pomislila je, tada, ljubav na prvi pogled i, uopšte se nije prevarila. Imala je svoj moto po kom ne veruje u ograničenja, ne brine zbog starenja, sve dok se oseća dobro i sveže. Preselila su se potom u London, vikendom se vidjala sa Ervinom, a turneje su postale neraskidivi deo njenog života. Snima potom Lp albume Break Every Rule (1987.), Foreign Affair (1990.) te What’s Love Got To Do With It (1992.). Tek od 1995. žive u zamku Algonkivn na obali Ciriškog jezera, te je i završnica ovog naslova vezana za zajednički život u tom (zamku). Turneja Twenty Four Seven je, po svemu, predstavljala farewell onu, ali, vraga, Tina ne bi bila Tina, pa je tako nakon sedam godina pauze krenula na novu, onu ‘Fiftieith Annyversary’ započetu 2008.  okončanu naredne 2009. godine. I ta je, tek bila ona zaključna, turneja nikada više, kako kaže, postoji izreka: Idi pre negoli se žurka završi’’, te je u skladu sa tom okončala karijeru. Više od svega je želela da je svi zapamte kao onu iz najboljih dana. Potkraj naslova se vraća na uvodni deo i 2012. te njeno i Ervinovo venčanje, da bi potom krenuli njeni zdravstveni problemi, poput moždanog udara, nepravilnog rada bubrega, vrtoglavice i raka creva. Ono, poenta ovog Tininog naslova je ljubav, za kojom je žudela celog  života a bila je lišena te jer, Ajk ju je zlostavljao, majka Me napustila, tako da je tek u Ervinu našla ono za čim je žudela, onu istinsku ljubav, što bi rekli, ko čeka taj možda i dočeka, tako da imamo potvrdu te barem u njenom slučaju. Ervin je uvek bio tu, nikada se od nje nije razdvajao, maksimalno joj pomagao, bio je pravi oslonac, te i ne začudjuje da joj je donirao svoj bubreg. Potom se, nakon perioda rehabilitacije, dogodio i ‘Tina: Mjuzikl o Tini Tarner’ (Tarnerovu je igrala Adrijen Voren) a premijerno je izveden 17.04.2018. u londonskom Oldviču (Old Witch).

Naslovna strana

         Na premijeri tog, Tina i Adrijen su zajedno otpevale Proud Mary …  onda se dogodilo samoubistvo njenog sina Krega, koji je potom kremiran a pepeo njegov Tina je rasula po vodama Pacifika, kao i u slučaju svoje majke i sestre, uz bačenu ružu u okean, po već budističkom običaju. Imamo ovde i dodatak ili pogovor Srdjana Stojanovića, aktuelnog direktora Instituta za savremenu muziku, pokretača i inicijatora edicije knjiga naslovljene sa Multimedia Books. Ime njegovo je tesno vezano za organizaciju koncerta Tine Tarner na stadionu Galenika u Zemunu 1990. godine, koncerta kom sam  prisustvovao sa ekipom iz Šapca i Vladimiraca uz jednog dugokosog (mada smo svi bili takvi) Kragujevčanina koji je toliko bazdio na omiljeni nam vinjak, teturao se, jedva hodao, te smo se nekako i na jedvite jade progurali do samog stejdža sa njim. Tina i, da tako kažem Ajkete su bile tu, tri – četiri metra ispred samo, svaki pokret dugonogih tih, bajkovito oblikovanih smo propratili sa neskrivenim oduševljenjem uz ovacije nakon svake otpevane i odsvirane. Po procenama, na stadionu se našlo izmedju osamnaest i dvadeset hiljada prisutnih. Nikada nećemo zaboraviti taj koncert, a vinjak (ili vonjak tada), naše omiljeno piće, nismo pili sigurno nekih pet – šest dana. Slovo o Srdjanu Stojanoviću se ovim ne završava, ali o kakvoj se zapravo zverki iz rokenrol šou biznisa radi, doznaćete ukoliko pročitate ovaj naslov, koji bi morao da se nadje na policama svih koji drže do rokenrola. Pa tako, porediti Stojanovića sa najznačajnijim svetskim imenima iz onog, muzičkog, rokenrol šou biznisa uopšte nije neumesno niti preterano, naprotiv, čovek ima svoje mesto u grupaciji tih najznačajnijih.

Piše: Živko Ivković, rok publicista i kritičar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime