Jul mjesec. Kosidba je u jeku. Sezona je i godišnjih odmora. Stigli studenti, gimnazijalci, stigle i porodice kod svojih najbližih na godišnji odmor. Selo se napunilo narodom, i suncem. Tek što zarudi rujna zora, sa prvim pijevcom, kosači su već na livadama, kose do mrkle noći.

dr Mihailo R. Čabarkapa

Plastioci izlaze nakon što sunce od svog izlaska odmakne konopac, da bolje isuši otkose. Svi žure. Ipak, ponekad se zaori pjesma momaka i đevojaka, čiji eho obigrava Lisu, od Mramora, Markovog kamena do Lokve. Sjeli su da zapjevaju, a ne da se odmore. Jer, mladost ne zna za umor, a nerijetko djeluje pijano i kad ne pije. Mladost je zanosna i zanesena. Mladost ne priznaje i ne poznaje granice. Ona hitro skače da zagrli mjesec i dohvati zvijezde. Mladosti je sve na dohvat ruke i uma. Mladost je puna strasti, a njena jedina strast je ljubav. Kod mladosti se prije nego izađe na  viđelo, ljubav krije u očima, u maznom pogledu, u dubokom uzdahu, u ruci preko ramena. Tako je ova mladost s livade žurila da poplasti što prije, da bi se spremila za vašar. I stariji su ih požurivali:
                – De sokolovi, poplastite to prije vašara, da se otkosi ne kore na ovoj žeravici. A, na vašar idemo svi, da se vidimo s narodom, a i narod da vidi nas, da vidi našu mladost. Imaju šta i
viđeti, božija vi vjera.
Dok su ih stariji podmašivali, mladići i đevojke su zbijali sijeno u zavale, pa onda trpali plašće. Nakon što bi strpali plast, drugi opleli užad, ograbili bi plast i duboko zavlačili užad u plast. Plast bi stojao kao boca na ravnom tavulinu. I tako redom dok sve ne potrpaju. Pred noć bi bilo sve završeno. Kući momci i đevojke peru kosu. Đevojke ujutru ranom zorom odlaze kod Milene, Jele i Marice da im onduliraju kosu. Ove tri đevojke u selu su bile pravi majstori za ondulaciju. Hoće da se doćeraju za vašar. Tamo će sresti svoje momke, i željele su da izgledaju ćer dotle. Preko dana su čobani i čobanice čuvali svoja stada po utrini. Tako svaki dan dok se ne srede livade. Čaktari i medenice su zaglušili široku utrinu. Čobani se tome nijesu radovali, jer su po
utrini mogli potajno da razmjenjuju svoja ljubavna osjećanja, da se dogovaraju i razgovaraju o svojim budućim namjerama i planovima. Stiže vrijeme za ženidbu i udaju. I sve krijući. Čuvali su i skrivali svoju ljubav, kao lastavica kad savija svoje gnijezdo. Krivena ljubav je slađa od meda, a čistija od caklenog neba. Čobani su dozivali svoje simpatije daleko, s brda na brdo. Brdo bi brdu dodavalo zov, sve do njihove voljene.
                    – Najavi svoje stado, čekam te u brežju na Beganovom brdu.
Tako je Mirko dozivao svoju Jelenu. Čim im se stado pomiješa, oni se prepušte zagrljajima, i dubokim uzdasima, koji se tiho šire kroz brežje, zajedno s bujicom strasti.
                    – Jelena, ne mogu više da izdržim ovu razdvojicu
od tebe. Moramo se sastavljati za vjeki vjekov.
                    – Misliš li meni je lakše. Ne izlaziš mi iz misli i sna.

Nakon tih izgovorenih riječi, slijedi zanosni davež. Hvataju se u gvozdeni zagrljaj, pripijeni jedno uz drugo, samo ih povremeno razdvajaju vatreni odkucaji srca. Nikad da se nagrle i naljube. Jelena ga upita:
                       – Šta misliš, Miro moj, da pobjegnemo sa vašara?
                       – Uh, Jelo moja mila, bih rado, ali ti znaš da je moj stariji brat vjerio đevojku, idu za nju za dvadeset dana.
                        – Idu li svatovi?
                        – Ne pitaj, to će biti velika vervela, pedeset svatova, a tek koliko svadbara
                        – E, vala ja i ti nećemo, nego pravo s vašira u krevet. To sa svatovima nikad do kreveta.
                         – Slažim se Jelo moja. I ja sam tako zamislio. Dok se ta gungula raziđe, vječnost do kreveta.

                           Tako su se Mirko i Jelena dogovorili da pobjegnu sa vašara, kad dođe red, a red će doći na vašaru na Gospođindan, krajem avgusta.
                           Sedmi juli. Jovanjdan. Težak svetac, ništa teže od kašike. Vašar na Lokvi. Na Lokvu idu stari i mladi. Svako uživa u ponečemo, mladi u igri, pjesmi i opreznoj ljubavi, da ih ne
primijete. Stari motre na svoju mladež, ne bi li što sumnjivo otkrili. Jer, ženiti se i udavati je moglo jedino uz saglasnost roditelja obje strane. Strogo je bilo zabranjeno ispoljavanje bilo kakve simpatije među mladima, prije svadbe. Strogo da strožije nije moglo biti, ali su se mladi iskradali od te strogoće. Pred mladošću takva stega je pucala, kao tanka nit. Na vašaru su mladi imali obzira i opreza prema svojim roditeljima, ali su vješto doturali svoju ljubav jedno drugome.

                            Lokva široka ravan, sa tri strane oivičena bukovom šumom, a sa četvrte kućama i imanjima ovdašnjih domaćina. Uz široke prilazne puteve bilo je i gustog šiblja. U šiblje su zalazile đevojke da se presvuku. Tu bi sazuvale gumenjake i kućnu odoru, a oblačile onu finu za izlazak. Pogotovu su im bile lijepe haljine pliserke, ili one sa tankom čipkom, po dnu i oko vrata. Cipele su im bile sa blago podignutom petom. Bluze su im bile strukirane, a nekima su slobodno padale preko struka. Oko vrata su stavljale đerdan. Džempere bi prebacile preko ruke. Staru odoru i gumenjake staviljaju u pletivače i skrivaju ih u žbunje. Prvo bi ispitivale jedna drugu kako im stoji ondulacija.

„Odlično“ – odgovarale bi jedna drugoj. Ondulacija im je davala neki poseban, ljubak izgled licu i obrvama. Prćaste usne čekaju poljubac. I struk im je djelovao skladnije. Nema ko se ne bi okrenuo za njima, a tek da im priđe. Nijesu stavljale nikakav ruž ili šminku. Planina ih je odnjegovala i dala im osunčano i rumeno lice, sa bujnim grudima i vještom rukom crtani stas. Mamile su kao magnet. Omladina je ljesama prilazili Lokvi. Baška đevojke, baška momci. I jedni i drugi, gromglasnom pjesmom su dozivali svoju ljubav.

                  „Moj dragane jabuko sa grane, brala bi te, ne smijem od mame….“  pjevaju đevojke.

                  „Ne beri me, ljubavi moja, daće mi te majka tvoja…“, odgovaraju momci. I tako bi se natpjevavali dok ne dođu do Lokve. Na kraju Lokve momci se zabavljaju bacanjem kamena s ramena, utrkujući se ko će kome prebaciti. Krajem šume posjedali stariji. Domaćice su iz obravnice izvadile pitu, priganice, sir i bocu rakije. Još bi poneko prilazio da se počasti. Milojica dognao dvije velike kotare pune ranih krušaka, a malo dalje od njega pletenke pune rakije, a pored njih naslagane, u debeloj hladovini, gajbe piva. Pa, ko voli, nek’ izvoli. Ogromna gomila naroda. Sjatio se cijeli dunjaluk. Došla dvojica harmonikaša. Dugo su pješačili noseći harmoniku na ramenu, i sjeli u hlad da se odmore. Prilazi im omladina i moli ih da počnu da sviraju kolo.
                         – Moramo da se odmorimo. Sve se plaća. Vi igrajte Crnogorsko, šetajte, dok se mi odmoramo.

                         – Znamo, platićemo.

                         Neko igra Crnogorsko, neki šetaju u parovima i razgovaraju. O čemu bi nego o ljubavi. Kao da imaju oči pozadi, tačno znaju kada ih roditelji posmatraju. Onda se oni skupe u grupu, nešto mašu rukama i grohotom se smiju, i tako ih zamaštraju.
                        – Šta ono radi ona omladina i onako se keseri – upita Majo, čija je šćer bila u grupi.

                         – Pušti Majo, veseo bio. Mi da smo među njima ne bi nam ni brk mrdnuo. Ne razumijemo se mi u njihovu šalu. Davno smo izašli iz omladine.

                          – Vala onako nijesmo radili – reče Majo.

                          – Ne, ne. Davno bilo, pa se zaboravilo, moj Majo. Ne avetaj, no natoči po jednu, pušti omladinu.

                            Opletoše harmonikaši. Dirke i tonovi se slažu, gađaju pravo u dušu i srce. Odjekuje okolina. Skupi se omladina. Razvi se kolo u krug, u četiri vrste, jednačito poskakuju, podvikuju, podvriskuju, lupkaju nogom o zemlju, čitava Lokva se klati. I mrtav bi zaigrao. Đevojkama poigravaju grudi, suknje im se talasaju, ponekad iskoče iznad koljena, a ondulirana kosa im skače po glavi. Opleti, zapleti, raspleti, uzvikuje kolovođa. Ni bog mu nije do noge. Još, Još, uzvikuje onaj sa začelja. Povremeno izlijeću momci iz kola i trpaju harmonikašima pare u džep, pa ponovo u kolo. Kako kolo odmiče, a traje dugo, harmonikašima se graške znoja slijevaju niz čelo i lice. I omladini. Kolo staje. Svi trče u hlad. Kolo i pjesma traju do zalaska sunca. Svi su ćarili. Stari komedijali i razgovarali, omladina se naigrala i naveselila, kiridžije prodali rakiju i pivo. Milojica rasprodao kruške. Sreća da nije bilo svađe, kako je bivalo na nekim vašarima, jer je bilo i onih koji su se dobro podgrijala pićem. Neđe pred kraj vašara zapucaše levori. Pravi plotun. Niko ne zna šta se dešava. Svi zabrinuti, pomišljaju na najgore. Ali, ubrzo među narod stiže glas. Udade se Marija Jovetina. Povedoše je. Udade se za Luku Bajova. Srećno bilo povikaše.

                         – Neka joj je ugurli, opet se oglasi Majo.
Vidio sam Baja onamo, pod onom bukvom, sjedijaše sa ženom i nekim društvom. Sad ga nema.

                         – Pa kako ćeš ga viđeti. Otišao je sa snahom i porodicom kući. Ne mogu mladenci bez njih.

                           – Moj Majo, sve je to bilo dogovoreno prije vašira. Sad mi je jasno, reče mu komšija.

                            Tako, tako. Zlatila se Lokva.

Piše: dr Mihailo R. Čabarkapa

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime