TAJNA PLANINE MAJSTORA

Posvećeno Gojku (Njeđeljkovom) Kustudiću

Rođen sam u prelijepom podlovćenskom selu Majstori 6. januara 1905. godine. Moje

djetinjstvo je bilo vezano za prelijepi kraj bukovih šuma, kojima je moje selo prekriveno. Pogled

sa planinskih vrhova Majstora se pruža duž čitavog primorja. More je bilo nešto što sam prvi put

ugledao sa planinskih vrhova kada sam imao šest godina. Moja porodica je čuvala ovce, roditelji

su se teškim radom borili da mene, jedinca, iškoluju. Pomagao sam im u svemu koliko sam

mogao, znam da su preko ljeta uzimali ovce i volove na čuvanje od Grbljana da bi mogli da me

školuju. Naša kuća, sazidana od klesanog kamena, bila je moja tvrđava za koju sam bio jako

vezan.

Jedne sniježne, olujne, decembarske noći pored samog ognjišta dok je vatra bila

rasplamsana, moja majka mi reče:

– Sine, tvoj otac je rođen ,,u košuljici” – nemoj to nikada da zaboraviš, to su ljudi u

vjetrovima.

Iako sam bio vrlo mlad, zapamtio sam majčine riječi, znao sam da su to ljudi koji u sebi

nose neki posebni dar. Sjećam se da je mnoge noći moj otac bio teško bolestan, u magnovenju je

iscrpjen buncao, najčešce kada bi bila velika nevremena, snjegovi, kiše, magla i oluje koje su

vladale Majstorima. Ujutro bi se probudio zdrav, i ne sjećajući se bilo čega što je bilo prošle

noći. O tome se u našoj kući ćutalo i nije se uopšte pričalo. Došlo je vrijeme kada sam otišao u skolu na Cetinju, gdje sam bio jedan od najboljih đaka. Putovao sam svaki dan na konju. Put do Cetinja kroz guste bukove šume bio je težak, ali meni zanimljiv. Drugi roditelji nijesu imali mogućnosti da opismene i školuju svoju đjecu, a ja sam bio srećam da ću naučiti mnoge tajne prirodnih nauka s kojima sam se tek tada prvi put sreo. I što sam više učio o tajnama nauke, tako sam sve više odbacivao narodna vjerovanja i sujevjerja. Moj učitelj mi se jednog dana obrati riječima:

– Peko, jedan si od najboljih đaka, vidiš, ja imam predlog za tebe, da nastaviš školovanje

i da i ti sam budeš jedan od učitelja jednog dana. To je plemenit posao u kome ćeš opismeniti

mnoge.

Ja sam samo slegao ramenima i obratio se učitelju:

– Hvala vam, ali moji roditelji su već stari, imaju samo mene, ja sam im sada potrebniji

više nego ikada, teško je živjeti na planini koja često zna da bude surova.

Taj razgovor s učiteljem ulio je u meni nadu da ću biti prvi školovani predsatvnik moje

porodice koji se neće u životu mučiti kao moji ostarjeli roditelji. Završio se i taj dan, uzjahao

sam konja i krenuo prema planini, pogledao sam u nebo i vidio tmurne oblake koji su se

gomilali. Razmišljam u sebi, stići će me kiša i nevrijeme. Obuzima me strah, niko ne zna

koliko planina zna da bude surova kao onaj ko živi na njoj.

Stigoh kući pred sam početak oluje i nađoh majku uplakanu. Vidim oca koji leži na

krevetu teško bolestan, gotovo nepomičan, obliva ga hladni znoj, a oči mu poluotvorene. Majka

mi se obrati:

– Peko, otac je teško bolestan, sustigle su ga godine i teški rad, molim te budi uz njega

dok ja na ognjištu ugrijerm vodu.

Pogledah oca tužnim očima i zapitah se: zar će ove noći zauvjek nestati iz moga života?

Iz očiju krenuše suze, a noć strašna, surova, gromovi paraju nebo, oluja bijesni, stara, teška,

drvena vrata na kući samo što nevrijeme ne izbije. U toru ovce uznemirene, u daljini čujem

zloslutnog vuka koji zavija u ovoj strašnoj noći, a ja ćutim – vrijeme kao da je stalo. Tada me

otac pozva rukom. Ja se lagano spustih kraj njegovog uzglavlja i on mi se jedva čujnim glasom

obrati:

– Sine, ja sam rođen u ,,košuljici“, u vjetrovima olujnih noci. Jedino mi ti možeš pomoći

da mi ove noći bude lakše.

Kroz misli mi brzo prođe majčina priča iz ranog djetinjstva o košuljici.

– Što treba da uradim, oče, samo reci, bilo što?

Glasom koji se jedva mogao čuti otac mi reče:

– Izađi u ovu olujnu noć, nemoj se bojati, čućeš riku volova koji se bore u ovoj noći,

priđi im. Jedan će vo biti crn, a drugi će biti potpuno bijel, prutem ošini crnog vola i mojoj duši

će biti lakše.

U tom trenutku otac zatvori oči i jedva bolno disaše. Ja hitro obukoh kožuh, nasta tajac,

ćutanje potpuno, samo pogledah majku koja je sjeđela pokraj ognjišta i sva bila gotovo

izgubljena. Otvorih stara, teška bukova vrata i izađoh u noć koja je bila strašnija od smrti. Oluja

je strašna, gromovi lome sve pred sobom, magla je gusta, ne vidim ni kuću, ni planinske

vrhove, ni polje, sve oko mene je strašno! Vjetar surovo jak, sa kišom. Kažem  u sebi: ,,Ako je

ovo strašni sud, onda sam ja sada u njemu.” Čujem riku volova, riku koja je toliko surova, čujem

strašne udare njihovih rogova, zemlja se trese poda mnom. Prilazim polako kroz maglu, strah me

obuzima, udari su sve jači, blizu sam, a jeza u meni neopisiva. Ispuniću očevu želju makar i sam

ovdje stradao. U trenutku sam na dva metra od njih. Volovi uprti rogovima, kopaju nogama,

dižu zemlju na sebe, njihove nozdrve izbacaju krv. U momentu hitro ošinuh crnog vola, a sve

traje kao vječnost. Nestadoše volovi u tom trenu, a oluja još strašnije bijesni, ja čitav mokar,

pogubljen, nesvjestan, ne znam da li je sve ovo što se dešava java ili samo san. Kroz maglu

vidim kamene ploče, znam – odvešće me pravo kući. Stigoh pred kuću, pitam se u sebi da li ću oca

zateći živa?

Otvorih vrata – majka uplakana, pogledah prema krevetu i kažem u sebi: ,,Hvala ti, Bože,

živ je”. Otvara oči lagano i opet me, malaksalom rukom pozva da mu priđem bliže. Sagnuh se, a

on mi prošapta:

– Molim te, sjedni mi na noge da se uspravim da mi bude lakše.

Sjedoh na očeve noge, a on se nadljudskom snagom ispravi i povika:

– Čuješ li sine? Čuješ li zvona u Donjem Grblju?

Zastadoh na tren, oslušnuh, ne mogu da vjerujem da se čuju zvona.

– Čujem, oče – odgovorih, iako nijesam bio siguran u ono što sam čuo.

Otac tada tihim glasom progovori:

– On je umro, a ja sam živ.

Kuća Kustudića

Tada mi kroz glavu prođe sve ono što sam doživio ove strašne noći. Sa očevog lica

gotovo nesta bljedilo koje je ličilo na smrt. Nova se zora rađala. Ova noć nikada nije nestala iz

mog života, a ja sam još dugo u sebi čuvao tajnu moje planine.

Pišu: Božidar Proročić, književnik i publicista, i Veselin Živanović, hroničar