Cetinje u kome Štiglic odmah po dolasku uočava napredak, iako stiže po noći, Ebel ne smatra nikakvom kneževskom rezidencijom, „nego je to više jedan vojni bivak, jedno sabirno mjesto ratnika i četovođa, koji za tili čas mogu da se okupe na savjetovanje.“ Ova kneževska rezidencija je piscu ipak pričinila prilično razočaranje, jer ju je zamišljao s „više ulica nego što ih je bilo u Kotoru“, a rezidenciju Vladike je „zamišljao sa bedemima i utvrđenjima“. Interesantno je da pisac veliku pažnju poklanja opisima hrane koja je kod Crnogoraca uglavnom jednolična, i smatra da zbog toga, pored neredovne ishrane, mnogi od njih pate od različitih stomačnih tegoba. Prilikom jedne posjete crnogorskom domaćinu on odustaje od jela, jer čorba koja mu je poslužena nije mogla da se jede od masnoće i prejakih začina, ali jako se obradovao jednom obroku koji je za njega spremio Njegošev bivši kuvar Petrarka. Za razliku od Štiglica koji je bio oduševljen svakojakim jelima na prijemu kod Vladike, Ebel bilježi da je za ručak u rezidenciji bilo svega nekoliko jednostavnih, ali dobro pripremljenih jela, međutim, takva jela je on mogao naći i u „svakoj dobrostojećoj građanskoj kući“. Jedino što je štrčalo iz te običnosti bila je flaša šampanjca. Ovakve Ebelove reakcije tokom putovanja ukazuju u najmanju ruku na plemićki lagodan život koji je vodio u Pruskoj, pa iako to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, njegove stalne pritužbe na nove okolnosti u kojima se našao otkrivaju tu njegovu poziciju.

Priredili: Božidar Proročić, književnik i publicista i Veselin Živanović, hroničar