PRONAĐI SE

Tražila si me. Evo i našla. Al’ ne vrijedi, prošlost sam ja.

Tvoja tuga i dalje toči, ponorom novim što pogled skriva.

Biljka sam koja raste u kamu i dobra duša za mene zna.

Našom voljom se mogućnost bira, a opštost stoji na kraju sna…

Radovasmo se, što nas ima, što lahor tiho sa nama zri.

Možda i nada virnu u bezdan, sijući prah najljepših želja.

Mladost i polet krenu ka nebu i rodismo se nestvarni mi.

Tražila si u meni ljubav, a našla tek… prijatelja…

Usnulim žalom žubori vječnost i san se svaki trenutkom vraća.

Ne gledaj sebe kroz prošlost neku, uči osjetit’ dah svoje volje.

Sve je tek jednom, sreća il’ tuga i sve se to trajanjem plaća.

Probudi beskraj skriven u sebi, pomoći ću ti da bude bolje…

SPASI ME

Gledam u tebe. U prošlost svoju.

Ne, u sadašnjost gledam.

Gledam u sebe. U bolest moju.

Dozvoli da ti se predam…

Al’ nema milosti s božije strane,

moja je ljubav tek meni važna.

Kad god te vidim zabole rane –

pojava tvoja ostaje lažna…

Znam da nijesi nimalo kriva,

nijesmo rođeni jedno za drugo.

Ali nešto se u meni zbiva,

može boljeti neznano dugo…

Pokaži malo čulnosti zame,

vidiš da me u bezdan vuče.

Utjeha nije ni tvoje rame.

Samo me spasi od onog juče…

TRAG PROŠLOSTI

Možda se jednom vratiš na mjesto đe si bila?

Možda te neka plima lahorom nježnim vrati?

Budna je bila tama dok nas je duboko krila.

da bi u trajnoj čežnji srce moglo da pati…

Ne znam ništa o tebi, tek ponešto se čulo,

bio sam u drugom gradu, da te lakše prebolim;

Život umjesto sreće donese nekad’ trulo;

Za ljubav moliti neću, al’ pišem jer te volim…

POŽELI

Tvojom dubinom hodam, vidljiva sliko znana.

Mamiš me hantnim zdanjem, koje se umu nudi.

A istim tokom pjeniš, đe je i srcu brana.

Zaiskri inje meko i sve za tobom žudi…

Al’ opštost neda tamo, đe bi to želje htjele.

Sjenom stvaranja lebdiš dok me nevidom pratiš.

U ovom svjetu uskog ne važe čežnje vrele.

Poželi da si sa mnom, prestani bar da patiš…

Piše: Budimir Vukadnović