VRANAC

Još od najranijeg đetinjstva volio sam konje. To su plemenite životinje koje trče za čovjekom, pogotovu ako se razmaze. Konj itekako zna da razmišlja, i zna kako da se ponaša kada upravljate sa njim. Trči za zatvorenom šakom, misleći da u šaci nosite kocku šećera ili zobi. Nesmijete ga prevariti, jer ako je šaka prazna, konj se obezvolji i počne da se vratom frnja uz vaše tijelo. To je znak da se ražalostio, i prosto vas moli da ga više ne varate, već da mu date ono što traži. To sam jednom iskusio i nikad ga više nijesam varao.

Oduvijek smo držali konja, ali nikada kao Vranca. Kupili smo ga od nepune godine dana. U početku je bio malo plašljiv, ali kako je rastao mi smo ga u porodici uporno mazili, češagijali ga, milovali ga po vratu i glavi. Davali smo mu iz sake zobi ili kocku šećera, i tako smo uspjeli da ga razmazimo. Ne znam da li konj može da se dresira. Nijesam čuo. Ali je Vranac u nekim momentima pokazivao znake dresiranosti. Kada bi ga dozivali on bi dotrčao, kada bi mu rekli da stane on bi stao, kada bi mu rekli da krene, on bi krenuo. Posebno smo bili iznenađeni kada ga je prvi put trebalo potkovati. U početku bilo je malo problema. Branio se, i nije htio da podigne nogu. Komšiji, koji je trebalo da ga potkiva, sve smo pripremili. Ja sam ga držao čvrsto za uzdu, ispod vilice. I komšija je bio preplašen. Čelo mu je bilo orošeno znojem, što od straha, što od rvanja sa njim. Ja sam ga milovao i stalno mu izdavao komande da digne nogu. Nakon nekog vremena desilo se čudo. Na moju i komšijinu komandu sasvim mirno podigao je nogu i držao je sve dok mu nije stavio ploču i zakucao sve klince. I tako dok ga nije potkovao. Mrdnuo nije. Skoro više nije postojalo nikakve potrebe da ga držim. Izrastao je u konja, pravog ljepotana. Krupnih očiju, blagorodnog pogleda, jakih grudi i širokih sapi. Izvajane figure, dugog repa i jake grive. Izgledao je više crn, ako može biti, od najcrnjeg gavrana. Nadaleko nije bilo takvog konja. Svi su ga u selu voljeli. Čak su mu neki momci iz sela spjevali pjesmu:

 “Ljepšeg vranca nema nadaleko,

Svak bi slag̀'o

kad bi drukče rek'o,

 Čuvati ga od uroka treba,

 Ako bi ih Bog

poslao s neba,

Čuvaj vranca mnogo nam je mio,

 Da se ne bi vruć vode napio“.

Ovu pjesmu su momci pjevali po vašarima i igrankama. Zaista ako bi se znojav i premoren konj napio vode, to bi se obično fatalno završavalo za njega. Uvijek smo umornog Vranca čuvali od takve opasnosti. U mrtvu jesen svi u selu puštili bi konje po livadama. Tu su i noću ostajali sve dok ne padne snijeg. Vranac bi se umiješao u ergelu konja i počeo da pase. Onda bi se odjednom izdvojio i krenuo, bez da ga neko ćera, da trči s kraja na kraj livada. I tako po dva tri puta na dan. Trčao je brzo kao metak. ali stalno je dolazio kući pred veče, stao pred štalu,  i  gledao put kuće. Majka bi ga odmah namirila. Ujutru bi mu dala zobnicu zobi i puštila ga. On bi opet ušao među konje, i nakon nekog vremena počeo da trči. Odmah smo shvatili da je mnogo brz i da voli da trči.

Jednog dana, iako sam bio mali, zamolio sam majku da ga osedla. Želio sam prvi da ga pojašem. Bio sam u četvrtom razredu osnovne škole. Majka se malo opirala, ali mi je ispunila tu želju. Kada ga je majka sedlala bio je miran kao mušica, i kada mu je stavljala sedlo, zatezala kolan, i kada mu je stavljala kuskun ispod repa. Kolan je majka izvezla majskim ružama sa spoljnje

strane. Na uzdu mu je zakačila omanji jagluk, okolo izvezen majskim ružama, a sa sredine jagluka zakačena debljim kanapom visila je rascvetala mala majska ruža, koju je majka izvezla. Sve je to trebalo da ga čuva od uroka. Majka je morala da skrati uzengije, da bih mogao da stavim stopala u njih. Kad sam krenuo da ga uzjašem Vranac se nekako, kao gazela, uvio da ga lakše uzjašem. Odmah mi je bilo jasno da će biti miran, ali me je bilo strah hoću li moći da ga uzdržim ako krene da trči. Taj svoj strah nijesam kazivao majci. Kad sam ga uzjahao i fino se namjestio u sedlu, samo sam rekao “kreni”. Vranac je polako krenuo. Čvrsto sam držao uzdu u desnoj ruci, a lijevom se držao za sedlo. Nijesam nosio prut, niti bih ga smio ošinuti. Okrenuo sam ravnim, travnatim putem, otprilike dvjesta metara, od kuće do potoka. Na potoku Vranac je pio vode i pokušao da pređe potok dalje ravnim putem do prvih kuća malo odaljenih komšija. Ja sam ga sa dosta napora uspio da vratim prema kući. U povratku mi je snažno trgnuo uzdu i dao

se u trk. Ja sam se našao u nevolji i strahu da me ne izbaci iz sedla. Snažno sam zatezao uzdu, u namjeri da ga usporim, i jedva sam uspio da ga uvedem i laganiji hod. Govorio sam mu nekolika puta „stani“. Na moju komandu on je usporio i stao. Razmišljao sam da sjašem i da ga vodim za sobom. Ali sam u zadnji čas odustao. Malo sam ga udario petom i rekao „kreni“. On je krenuo sasvim lagano. Kada sam bio bliže kući ponovo sam ga vratio na istu maršrutu. I tako više puta. Sve više je bio mirniji i pitomiji. Nije se zalijetao da trči. A, i ja sam sve više bio slobodniji u sedlu. Danima sam ga jahao i uživao. Najednom mi je palo napamet da ga učim da poigrava. Znao sam da će to biti teško, ali sam pokušao. Jako sam mu zategao uzdu, a on se počeo zanositi čas ulijevo, čas udesno. Jedva da oporavi da gazi pravo. Poslije nekoliko dana počeo je polako da zapliće i otpliće prve noge. Kao da je shvatio šta treba da radi. I tako danima. Uspio sam da ga naučim da poigrava. Kada bi poigravao ja sam se u sedlu povijao u skladu sa njegovim poigravanjem. On je tako ritmično poigravao kao da je postupao po taktu samo njemu znane nečujne muzike. Bila je milina jahati ga kada poigrava. Kada bih dolazio sa studija zimi nijesam mogao da ga jašem. Snjegovi su padali visoko preko koljena. Ali sam se sa njim mazio svaki dan, a on bi, kad bi me vidio prilazio meni, i okolišio oko mene kao malo kuče. Ljeti sam ga redovno jahao i uživao. To je bilo nevjerovatno.

Vranac je dugo živio. Kada sam bio na studijama apsolvent dobio sam pismo od majke, koja sam redovno dobijao. Baš u tom pismu mi piše da je vranca prodala. Odjednom mi se ovlaži majčino pismo. Izmakoh ga rukom. Iz očiju su mi potekle suze kao graške. Nikada krupniju suzu iz oka nijesam puštio. Nijesam olako mogao da ih zaustavim. Kada su stale, nastavio sam da čitam majčino pismo. Dalje mi majka piše da ga je prodala nekom trgovcu koji je otkupljivao konje i prodavao nekom trgovcu koji ih je preprodavao izvjesnom Italijanu, koji su završavali u salamama. Vranac je bio puno iznemogao. Izgubio snagu i energiju. Niđe onog nekadašnjeg Vranca. Starost ga je skolila. Oduzela mu snagu i vitalnost koju je nekada imao. Pomislio sam da takva sudbina čeka ljude, samo što oni završavaju pod zemljom, njihovim vječitim pokrivačem, po kojoj su gazili i radili, da bi na kraju u njoj završili.

Nikada više nijesmo kupili konja. Znali smo da Vranca više nema, niti će ga biti.  Ostao nam je u lijepoj i tužnoj uspomeni. Ostao je i u pjesmi koju su mu nekada momci iz sela spjevali, i dalje je pjevaju, ne dajući da zaboravimo Vranca. A, ja sam ostao u delemi ko je veći prijatelj čovjeku –  pas ili konj. Mnogo bih volio da mi neko razriješi ovu dilemu.

.“ Čuvaj vranca mnogo nam je mio

da se vode vruć ne bi napio“.

Piše: dr Mihailo Čabarkapa