Zapođenu se jedan pramen magle, čudnog oblika, od Markovog kamena, preko Kapetanove livade, do Mramora. Odmah nakon svanuća, sa debljim i tanjim slojevima, u obliku mašica, kao crtanih ljudskom rukom. Mašice su se prvim dijelom oslanjale na Markov kamen, a svojim kljunovima oslanjale su se na Mramor. Usred zime kada mu vrijeme nije. Na oštroj sjeverovini. Može se desiti da na jugovini bude pomalo magle pored rijeka, ali ovo je prvi put, kako seljani pamte, da na ciči zimi bude magle u vrh planine. Već je prošlo podne, seljani se spremaju da idu kotarima da polože stoci. Zimski dan je kratak, stoka mora zavida da se sprati u štalu. Pramen magle još stoji, ukipio se, ne mrda, niti se tanji, niti mijenja oblik, kao da je nekim nevidljivim božijim užetom zavezan za ove planinske visove. Seljani stravljeni, uveliko nervozni, zašto skoro cio dan stoji ovakav pramen magle, i ne miče se toliko dugo. Ovo mora da je neka sutuka. Gledali su u onaj pramen magle i krstili se, naprežući svoju prepadnutu glavu da odgonetnu sutuku. Ali, ič. Nijesu je mogli odgonetnuti. Nema veze, mora će biti prela ili igranki, đe dolaze i stariji ljudi, pa će se raspitati. Ko zna, sutuka može izaći i na dobro, nećemo misliti samo na loše – govorili su seljani međusobno. Naišla snjegovita i mrazovita zima, kakve odavno nije bilo. Ni u selu ni u Lisi ne vidi se drvo. Mnoge grane su polomljene, a one koje nijesu savijene su do zemlje. Pod teretom sniježnog pokrivača drveće ima izgled ogromnih pečurki. Od silnog mraza pucaju stabla drveća, iako su skoro pokrivena snijegom. Bilo je i ranije snjegovitih zima, ali ovakvog mraza niko u selu ne pamti. Dok donesu kantu vode sa izvora za piće, uz put se voda u kanti zamrzne. U kuću se mora staviti pored šporeta “bosanca” koji se zarumenio od vatre. Da se odledi. Vatra se ne pretrže čitavu noć, stalno se ubacuju ćepanice. Nikako mraz da popušti. Uhvatila se površica, ne bi joj naudio jaram volova sa saonima prepunim bukovim debeljacima. Sunce zubato. Kada se pogleda u snijeg, ispred očiju skače bezbroj iskrica, različitih boja. Ograde kotara pod snijegom, samo viri poneki kolac od kotara, i sijeno. Sto jada ih je ubilo daraskidaju snijeg oko kuće i oko sijena. Krampovima su razbijali površicu. Tako nešto niko ne pamti. Zaledile se prtine, stoka umalo da se polomi. A i seljani ne smiju van prtine, jer im je kako tako sigurnija nego površica. Kroče li na površicu, sličuge im nijesu trebale. Svinjski ili goveđi opanci, skamenjeni, tvrdi kao volujski rog, bi ih ponijeli tamo đe nijesu krenuli. Morali bi navalice da padnu, pa da se na rukama i koljenima, pobaučke, vrate na prtinu, a prtinom su lagano koračali, kao po jajima. Mačuga im nije trebala, jer je nijesu mogli ubosti u površicu. Čuli su kako visoko u jednoj planini, punoj jezera, ljudi preko leda zaleđenog jezera prevode jaram volova sa vlakom debelih smrčevih trupaca. A, mogli bi i oni da imaju jezero. I njihovo selo bilo je dosta visoko. Imaju nekoliko rječica koje su bile prekrivene debelim slojem leda. Jedino ako bi se naslonilo uho na led mogao se čuti žubor vode, koji se, okovan ledom, jedva probijao ispod debelog ledenog sloja. Uprkos takvom nevremenu, seljani su odlazili na prela i igranke, da se na dugim zimskim noćima popričaju i provesele.Noći, iako hladne, obilovale su dobrom viđelicom. Mjesec nije bio škrt u isijavanju svojih zraka. A, i sniježna bjelina, okupana mjesečevim zracima, povećavala je vidljivost. Fenjer im nije trebao. To im je puno značilo. Dobro su viđeli prtinu i seosku bjelinu i idilu, koja je noću davala neki poseban ugođaj, što je seljanima ulivalo volju i želju za druženjem i razbibrigom. Kada bi odlazili na posjedak opleli bi od tankog ljeskovog pruta gužve i navukli ih preko opanaka, po sredini stopala. To im je mnogo olakšavalo hod, ne bi posrtali, ni fuljali se. Jedne večeri omladina je zakazala igranku u velikoj sali seoske škole, i dala glas susjednim selima.

– Hoćemo li i mi na igranku – upita Jovo Marka. – Kako nećemo, moj Jole, još me pitaš. Obavezno. Tek što su večerali, prolomi se pjesma, momačka i đevojačka, sa svih strana. Iz Grubješića, Gornjeg Grančareva, Dobrinja, Slatine, Draškovine, iz svih okolnih sela.

– Nećemo stati u salu, bog te mazo, Marko – reče Jovo.

– Kako nećemo, brate, odvrati mu Marko. Pa prije petnaestak noći bilo je isto ovako, pa smo komotno stali. Velika je sala.

– Pravo kažeš, ‘ajmo.

Školski poslužitelj je rano naložio vatru i zagrijao salu. Nikome neda da ubaci ćepanicu.

– Ne, ne. Ja ću ložiti. Ja poznajem ovu furunu u dušu. Ja znam da joj umjerim vatru, da vam nije ni hladno ni pretoplo. Samo vi kolajte i igrajte, a ja ću ložiti – govorio bi školski poslužitelj. Na svaki zid visi po jedna gašnjača – lampa broj osam. Dobro se vidi, kao da je uvedena struja, a struje niđe. Pravi merak. Oko škole opšti smijeh. Svi skidaju gužve sa stopala, i prijete jedni drugima da ih ne zamijene kada krenu. Škola u ravnici, između dvije zaleđene rijeke. Površica prekrivena gužvama. Došao i Mile sa dvojanicama. Stiže na svaku igranku. Đe će svadba bez Kambera. Kad zasvira Mile na dvojenice, srce poigrava, vješto slaže tonove i zvuke, noge skladno odskaču od patosa, kao da je pod njima napumpana lopta. Krenu crnogorsko kolo, i pjesma :

”Nema kola da se krene, đe se Tito ne spomene.

Fatajte se curice do mene, dok se ne bi pofatale

žene. Mi smo momci sa planine đe su vazda cure

fine”.

A đevojke odgovaraju:

”Mi čuvamo ovce na planini, dolaze nam momci fini”.

Onda se u kolu nadigravaju dvoje, momak i đevojka, po smjenama. Igraju crnogorsko. Dok oni igraju, đevojke pjevaju:”

‘Ajde momče, ‘aj poskoči, da ti vidim crne oči”.

A, momci odgovaraju:

” ‘Aj skoči, pa poskoči curice, da ti vidim bjelo lice”.

I sve tako dok se ne zamore. Naprave pauzu. Posjedaju po klupama, postavljenim uz zidove sale.

Kada se odmore, prvi skače Mile sa dvojenicom, i stane na sred sale:

– ‘Ajdemo, jedan trojanac.

Omladina skače, fataju se za ruke. Mile stao u sred kola. Nasloni dvojenice na donju usnu, počeše mu se nadimati grudi, izbeči, napumpa usta vazduhom, pa poče. Prsti mu titraju po rupama na dnu dvojenica, svirala ječi, odjekuje, a Mile dodaje vazduh, uvija se lijevo i desno, ponekad jako lupne nogom o patos da podjači kolo. Joka vodi kolo, zapliće ga unutar, pa ga odmotava uokrugalac, uzvikujući:”Iha, iha, ihaha, to Mile”. Uvijaju se daske patosnice, svi u kolu jednačito poskakuju, zavrzuju nogu za nogu, krenu naprijed, pa se povrate nazad, Joka ne posustaje, neko joj dodaje maramicu, Joka vitla maramicu desnom rukom, i opet uzvikuje:”Iha, iha ihaha, to Mile”. I tako dok se ne zaznoje. I Mile u znoju. Završava se kolo. Opet posjedaju po klupama. Guraju se ko će do koga sjesti. Tačno se vidi ko koga simpatiše. Govorili bi jedno drugome da jedva čekaju proljeće, i ljeto kada će moći opuštenije da razgovaraju i ljubavišu, kradom, potajno, čuvajući stada, po planini. Najslađa je ukradena voćka. Kad se odmore, ustaju da igraju šećeru. Započinju đevojke:

”Oj đevojko šećeru, šećer mene i tebe, biraj momka za sebe”.

Djevojke ustaju i biraju svoje simpatije. Igraju crnogorsko. Djevojke ponavljaju istu pjesmu dok se ne podigne više parova, da se dobro naigraju. Igranka, ili kako se još nazivala veselo veče, bi trajala do kasnih ponoćnih sati. Potom bi uzeo svaku svoju gužvu i odlazio. Neki su stizali kući uoči svanuća. Odspavali bi po dva sata, onda bi ih roditelji budili, govoreći im, na noge lagane, mora da se radi. Drugi put ne avetajte do zore, no dođite na vrijeme kući. Omladina bi bez pogovora ustajala, pokunjena, neispavana i umorna. Doveče se okupljamo kod Mića, na prsten. Da vidimo ko će koga karetiti. Mićo je bio ugledni domaćin u selu, prostodušan i učinjen, ali zagrižen za prsten, prstenao bi se dvadeset četiri sata, bez prestanka i umora. Teško bi podnosio poraz. Prilazeći Mićovoj kući, jedan uzviknu:

”Uh, bre, ljudi, sad sam se sjetio”.

“Čega si se sjetio” – upita ga društvo.

“Pa onaj čudni pramen magle onaj dan znači da ćemo karetiti Mića, kunem vam se. A, mi udarili u brigu i sjekiranciju”.

‘Oćemo, ako ti ne budeš trčao da jedanak išćiliš, no polako strpi se, Mićo je veliki vještak”.

“Vala neću. Noćas ću puštiti vas, ali ćemo ga pobijediti. To mi se utupilo u glavu, više sam nosiguran”. Govori mi onaj pramen magle”. Kod Mića su zatekli Idža. Drži gusle u rukama i zagleda ih. Taman fino. Idžo da nam jednu otpjevaš, prije no počnemo prsten. ‘Ajde “Ženidbu bega Ljubovića”. Idžo se vajkao da je ta pjesma duga, ne može, izdaće ga njegov baritonski glas. “Pa nemoj čitavu. Možeš zaključno sa majčinom kletvom” – govorili su mu okupljeni seljani, koji su mnogo voljeli gusle, kao najljepšu kulturnu tradicju Crne Gore. Idžo je pristao. Započe Idžo da prevlači gudalo, čas malo brže, čas sporije, u zavisnosti kakav će ton da proizvede svojim hitrim prstima, koji udaraju o dlaku gusala. Pa kad podviknu svojim baritonom, slažući glas i ton gusala. Milina ga je slušati. Najednom se svi ućutaše, upirući pogled u Idža i uživajući. Kad Idžo završi s guslama, pređoše na prsten. Da se cikvamo. Da se cikvamo odgovoriše mu. Započe Mićo ”Cikva, šija, duo, tre, kvatro”.

– Da prebrojimo koliko je ko izpružio prsti.

Prebrojaše. Dopade Mića da prvi počne da krije prsten. Na velikom guberu na patosu poređano deset kapa. Bolje se prsten krije pod kape nego pod čarape. Čučnu Mićo na koljena. Navuče prsten na vrh palca desne ruke. Poče da mulja šakom ispod kapa, vješto skrivajući desnu ruku lijevom šakom kada izvlači ruku ispod kape da mu ne bi viđeli palac. Kad završi sjede na klupu i gleda u protivnike. Protivnički tim gleda čas u Mića, čas u kape. Nebili mu nešto skinuli s lica. Ali, Mićo se uozbiljio, kao da se ništa ne dešava. Ja ću ovaj put da išćilim – reče Mišo. Spušti se na koljena pored kapa. Boš, boš, boš. Tako nekoliko puta. Ostaše četiri kape.

“Pod ovom je prsten Mićo, reci nam pravo”.

“Taman posla. Moje je da krijem, vaše da tražite- kroz osmijeh im reče Mićo.

“Išćil” – reče Mićo i podiže kapu. Nema prstena.

Nakon što prebrojiše kape, Mićo ponovo poče da krije. Tako dva tri puta. Ne mogu naći prsten. Mićo krije četvrti put, Mišo ga već uišćilio. Izprve podiže kapu, i reče “iščil”. Nađe prsten. Odjednom deset. Prstenali su dva sata i pobijedili Mića i njegovu ekipu.. Mićo se uozbilji i onervozi. Krivo mu, grize donju usnu. Počeše ga zafrkavati. Mićo ne odgovara. Ćuti i trpi.

– E, sada Mićo, da te malo okaretimo, nećemo mnogo, opklada je opklada.

– Karetite vala, ali nemojte mnogo – zamoli ih Mićo.

– Ja ću – reče Mišo.

Sjede Mićo na stolicu, a Mišo se dofati mašica. Dobro ih uvalja u garež, pa Miću niz lice, s jedne, pa s druge strane. Iza mašica ostaje crno lice kao obgorio ugarak. Spušti Mišo mašice do podvoljka,nakon što ih je više puta uvalio u garež.

– Nemojte mi nos i čelo – molim vas – zakoljedavi se Mićo.

– Nećemo, nečemo, ne brini, ali moramo brke, ozbiljni si i ljepši s brcima. Nakon što završiše karećenje Mićo hoće da se umije. Svi skočiše da mu ne daju.

– Moraš malo tako, što smo te karetili. Nego hajdemo za astal, što si postavlj’o ovu džebanu. – Posjedaše. Pili su rakiju i jeli pršutu, stari sir i skorup, i kisjeli kupus, sa ražanim ‘ljebom ispod sača. Kakva slast. Nikad da stanu. Mićo se našao na muci, onako jadan garav, crnji od gurbeta. Morao je mnogo da zine, da ugura zalogaj, kako ne bi zakučio garež s brka i donje vilice. Stalno su zadirkivali Mića i smijali mu se, a Mićo ne naviko da gubi se sve više ljutio, ali im nije ništa odgovarao. Žene su sve vrijeme posmatrale prstenanje i karećenje Mića, smijući se. Neke su prele potku na vreteno, a neke plele džempere i čarape od vune. Pošto završiše s jelom, bi im žao Mića, pa mu rekoše da ide da se umije. Žena mu Stoja dodade peraći sapun i toplu vodu sa šporeta i posu ga. Mićo se žalio kako će oprati ovoliku garež. Oni su mu odgovorili da malo bolje protrlja sapunom, umiće se lako. Sapun može sve da opere sem crn obraz. Kad se umi dođe drugi Mićo. Jedva smo te prepoznali Mićo. Neka, neka, platićete mi ovo. Posiđeli su još malo i razišli se. Mićo ljut nije htio da ih isprati. Samo im je rekao: “Prijatno”.

Piše: dr Mihailo Čabarkapa

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime