Autor je prijateljima i, uopšte, zainteresovanima sa kojima je komunicirao lično ili putem društvenih mreža otkrivao neke “obrise”, delove, tematike romana koji je pred vama. Zaintrigirao je i pojedine kritičare, ali i one, novinare i obične čitaoce koji su imali nameru da napišu koje slovo o knjizi. Zaintrigirao je i moguće recenzente knjige koji, takođe, nisu mogli a da između sebe ne porazgovaraju i prepričaju delove teksta o kojima su načuli o novom Vu­kadinovićevom ostvarenju. I do mene su došli razni ko­mentari. Kako oni pozitivni, koji u osnovi sadrže ocene da je mojkovački stvaralac ponovo ispunio očekivanja, tako i oni sa negativnim prizvukom da je na brzinu ispisao tekst, da nije duboko prodro u suštinu pojava koje je opi­sivao i da knjiga ne odgovara njegovoj reputaciji. Pojedini su išli i dotle da su tvrdili da je knjiga loša i da neće imati zainteresovanih za njeno čitanje. I to su mislili i napisali neki priznati, nagrađivani i samim tim poznati romanopi­sci. Pažljivim čitanjem ponuđenog rukopisa, jednostavno, nisam želeo da ostanem bez komentara i po strani, pogotovo kada sam pročitao tekst, već u redovima koji slede dajem svoj skromni sud o Vukadinovićevoj “Igri smrti” svestan činjenice da će biti čitalaca, književnih kritičara i ljubitelja pisane reči koji će se složiti sa mojim stavovima kao i onih koji će imati suprotno mišljenje. Kri­tika će biti i zbog pristupa analizi teksta jer smo odstu­pili od naizgled objašnjenja standardno ucrtanih etičkih i moralnih kategorija jednog društva. Izbegli smo odgo­vore na pitanja da li je moralno ovo, ono, itd. Te odgovore možemo naći u brojnim knjigama koje objašnjavaju te kategorije ponašanja. Nećemo ni o onome šta dovodi do toga kada već do toga dođe. Zagrebaćemo u dubinu. U srž pojma večnosti odnosno smrti iako ne pretenduje­mo da naša istina bude i jedina. Dozvolićemo da se Vu­kadinovićevo promišljanje ponudi široj javnosti da sudi i tumači. A to, bar mojoj malenkosti nije bilo lako. S toga sam u dužem periodu, nakon čitanja teksta, razgovarao sa autorom proveravajući neka moja saznanja zasnovana na ranije iščitanim Vukadinovićevim tekstovima nastalim iz njegove sopstvene spoznaje ovozemaljskog, ali i onog kosmičkog i vanzemaljskog. Zaključujemo da je večnost, u stvari, večnost.

1.

Dajući svoju definiciju večnosti, autor na početku stavlja do znanja da je filosofija u biti novog štiva. Vukadi­nović filosofski daje definiciju i tvrdi: “Vječnost je, sine, kada se spustiš do nje… Kada napustiš smrt”.

Autor pokušava da predoči ljudima da mogu, poput njegovog junaka Brđa da vide smrt i tu “nulu”! “Nulu života”! Pokušava da glavnog junaka, Brđa, sazdanog od energije koja je jača od one od koje je sačinjena sama ma­terija, već energije koja je jače ugrađena u opštost i bit. Junaka koga karakteriše brzina tame, koja je, po njemu, brža od svetlosti, brojnih razloga za bilo čim, razmišljanjima, smislom, prolaznošću života i dolasku smrti, ali i čovekovom odlasku iz smrti. Odlaskom u večnost!

Budimir Vukadinović se poput poznatih filosofa, pa i novinara gotovo uvek pita: Zašto?! I upitno odgovara: Za novo?! Zašto život!? Zašto da se zapiše? Zašto da se traje? I, u svojevrsnom zatvaranju kruga, uvek postavlja pitanje“zašto” i “za” koga: Zašto smrt? Za opet?…Za vječnost?… Potpunost?… Mir?… Vukadinovićev Brđo, naizgled jednostavan čovek, u romanu junak, “pratio je let tame, brzinom koju ni njegov um nije mogao podnijeti; htjela ga je ubiti…
Nosila ga je u dubine vječnog, gdje se tek njedrilo postojanje. Slijedom mogućnosti… Napokon je bio u nuli…

  • Mirno ga pogleda i reče: – Bio sam tamo… U vječnom…
    Donio sam dobre vijesti…
  • Reci nam!…
    Ispio je piće do kraja, nasmiješio se i ustao.
    “Vječnost je, sine, kada se spustiš do nje… Kada napustiš smrt”… smatra Vukadinović. Meni je, budućem recenzentu knjige koja je pred čitaocima, po njegovim rečima, upravo zahvaljujući mojoj malenkosti, pred završetak teksta romana govorio: “Kada napustiš smrt, dolaziš u večnost – odakle si i došao. Sama smrt je samo pojava, namenjena promeni prolaznog u večno, gde u svojim kodovima koje je sam ispisao čovek boravi u svetovima od kojih je bio sastavljen. Ovde je Brđo morao otiću u nulu:
    Nametalo mu se da vidi smrt, nulu života, da to predoči ljudima. Onda dolazi zašto? Zašto život, zašto smrt? Dovoljno
    putokaza u razloge postojanja jednog i drugog. Veoma ozbiljnih putokaza”.
    Zanimljive su Vukadinovićeve opservacije i filosofski pogledi kada objašnjava ono što naziva nant, mant. Po njemu svetovi su sazdani od sile i energije i svi imaju sopstvene principe i načine postojanja. Svi zato imaju sopstveni kod. Sve je „uređeno“ po sledećem, logičnom redosljedu:
    „Energija – kvant, duh – hant, matematika – mant, nulti svet – nant. Iz svega proizilazi definicija da je bit ukupnost. On i nema poseban kod jer je bit celovitost.
    Vukadinovićev svet je u neprestanom prelivanju prvog u drugi i večnom kretanju oličenog u spoljašnjem postojanju i unutrašnjem rađanju. Time je autor došao do sopstvene vertikale koju, upravo, čine njegovi svetovi u čijoj osnovi je bit koja pulsirajući u svemu daje energiju. I smisao. Vukadinović svet postavlja, rekli smo, po vertikali. Tu je najpre Nulti svijet. U njemu se poništavaju sve, već, ostvarene informacije i akcije u materiji. Iz tog sveta potiču novi.
    Iako je Budimir Vukadinović veoma skeptičan prema nauci i naučnim saznanjima ipak, matematiku postavlja u vertikalu svojih svetova. Za njega je matematika svet svih mogućnosti pogotovo ako se ispunjavaju one koje mogu, a druge opet stiču priliku da se ispune u nekom novom talasu. U antičko vreme Pitagorejci su smatrali da su brojevi večni objekti i da imaju bezvremeno postojanje. Većina antičkih filozofa, pa i Aristotel uzimao je večnost sveta kao činjenicu. Da rezimiramo, matematike, iako sve postoje odjednom, sve se, ipak, i ne ostvaruju odjednom. Čak mogu i da se ne ostvare jedan duži period. Kada pojašnjava proces materijalizacije, odnosno materiju Vukadinović smatra da ona počinje sopstveno bitisanje iza svijeta duha. Naime, duh, svojom promišljenošću, koja je njegova osobitost, strateški pravi strukturu materije. Ona nastaje gomilanjem energije. Energija je zadnji nevidljivi, izvršni svijet. U sopstvenom svetu energija daje pečat ukupnoj evoluciji večnosti kako joj to nalaže bit. Sve se to dešava u “kalupu“ koji duh sam pravi sve dok ne postane vidljiv. Nakon toga sledi pojava materije. Logičnim Vukadinovićevim redosledom stižemo i do smrti. Ovde se nećemo zadržati na objašnjenjima zasnovanih na konvencionalnim, tradicionalnim i naučnim poimanjem smrti. Smrt se javlja tako što glavnom Vukadinovićevom junaku otkriva tajnu koju autor kroz lik Brđa, glavnog junaka priče, nesebično otkriva, što je retkost
    kod autora sa sopstvenim filosofskim utemeljenjem u svesti. Vukadinović piše – Brđo priča:
    – Smrt je prolaznost… – govorio je u hodu. – Vara nas… Mi joj verujemo, sa njom živimo… Ne bi trebalo… Naš duh je živ… uprkos bolestima izazvanim neprirodnim pojavama.
    Ovde neminovno dolazi i kraj analize “glavnog” sadržaja Vukadinovićeve knjige a to je, u stvari, ponovo vraćanje na početak i konstataciju:
    “Vječnost je, sine, kada se spustiš do nje…Kada napustiš smrt…”.

    2. Zvanična tumačenja pojmovnih kategorija. Večnost, igra, smrt. Večnost je sveukupnost vremena. Poima se kao nešto
    bez početka i kraja ili nešto što poseduje karakteristiku bezvremenosti. Večno je, ipak, nezgodan izraz. Kada se ta
    reč pomene odmah se misli na vreme koje u sebi sadrži i prošlost i budućnost, ali i sadašnjost, smatra Hegel. U religiji, pogotovo u hrišćanstvu, večnost je “zaustavljanje kretanja” kroz prevazilaženje vremena na njegovom kraju. Igra je aktivnost jedne ili više osoba koja služi za razonodu. Bit igre je postići neki cilj pridržavajući se zadanih pravila.
    Smrt označava prestanak života odnosno nepovratno prekidanje životne aktivnosti organizma i kao
    konačan rezultat – prestanak postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema.
    Piše: dr Mirko Jakovljević