Autor je prijateljima i, uopšte, zainteresovanima sa kojima je komunicirao lično ili putem društ­venih mreža otkrivao neke „obrise“, delove, tematike romana.

Zaintrigirao je i pojedine kritičare, ali i one, novina­re i obične čitaoce koji su imali nameru da napišu koje slovo o knjizi. Zaintrigirao je i moguće recenzen­te knjige koji, takođe, nisu mogli a da između sebe ne porazgovaraju i prepričaju delove teksta o kojima su načuli o novom Vukadinovićevom ostvarenju. I do mene su došli razni komentari. Kako oni pozitivni, koji u osnovi sadrže ocene da je mojkovački stvara­lac ponovo ispunio očekivanja, tako i oni sa nega­tivnim prizvukom da je na brzinu ispisao tekst, da nije duboko prodro u suštinu pojava koje je opisivao i da knjiga ne odgovara njegovoj reputaciji. Pojedini su išli i dotle da su tvrdili da je knjiga loša i da neće imati zainteresovanih za njeno čitanje. I to su mislili i napisali neki priznati, nagrađivani i samim tim po­znati romanopisci. Pažljivim čitanjem ponuđenog rukopisa, jednostavno, nisam želeo da ostanem bez komentara i po strani, pogotovo kada sam pročitao tekst, već u redovima koji slede dajem svoj skromni sud o Vukadinovićevoj „Igri smrti“ svestan činjenice da će biti čitalaca, književnih kritičara i ljubitelja pi­sane reči koji će se složiti sa mojim stavovima kao i onih koji će imati suprotno mišljenje. Kritika će biti i zbog pristupa analizi teksta jer smo odstupili od naizgled objašnjenja standardno ucrtanih etičkih i moralnih kategorija jednog društva. Izbegli smo od­govore na pitanja da li je moralno ovo, ono, itd. Te od­govore možemo naći u brojnim knjigama koje objaš­njavaju te kategorije ponašanja. Nećemo ni o onome šta dovodi do toga kada već do toga dođe. Zagreba­ćemo u dubinu. U srž pojma večnosti odnosno smrti iako ne pretendujemo da naša istina bude i jedina. Dozvolićemo da se Vukadinovićevo promišljanje po­nudi široj javnosti da sudi i tumači. A to, bar mojoj malenkosti nije bilo lako. S toga sam u dužem pe­riodu, nakon čitanja teksta, razgovarao sa autorom proveravajući neka moja saznanja zasnovana na ra­nije iščitanim Vukadinovićevim tekstovima nastalim iz njegove sopstvene spoznaje ovozemaljskog, ali i onog kosmičkog i vanzemaljskog. Zaključujemo da je večnost, u stvari, večnost.

1.

Dajući svoju definiciju večnosti, autor na početku stavlja do znanja da je filosofija u biti novog štiva. Vukadinović filosofski daje definiciju i tvrdi: „Vječ­nost je, sine, kada se spustiš do nje… Kada napustiš smrt“.

Autor pokušava da predoči ljudima da mogu, poput njegovog junaka Brđa da vide smrt i tu „nulu“! „Nulu života“! Pokušava da glavnog junaka, Brđa, sazda­nog od energije koja je jača od one od koje je sačinje­na sama materija, već energije koja je jače ugrađena u opštost i bit. Junaka koga karakteriše brzina tame, koja je, po njemu, brža od svetlosti, brojnih razloga za bilo čim, razmišljanjima, smislom, prolaznošću ži­vota i dolasku smrti, ali i čovekovom odlasku iz smr­ti. Odlaskom u večnost!

Budimir Vukadinović se poput poznatih filosofa, pa i novinara gotovo uvek pita: Zašto?! I upitno odgovara: Za novo?! Zašto život!? Zašto da se zapiše? Zašto da se traje? I, u svojevrsnom zatvaranju kruga, uvek postavlja pitanje„zašto“ i „za“ koga: Zašto smrt? Za opet?… Za vječnost?… Potpunost?… Mir?… Vukadi­novićev Brđo, naizgled jednostavan čovek, u romanu junak, „pratio je let tame, brzinom koju ni njegov um nije mogao podnijeti; htjela ga je ubiti…

Nosila ga je u dubine vječnog, gdje se tek njedrilo postojanje. Slijedom mogućnosti… Napokon je bio u nuli…

– Mirno ga pogleda i reče: – Bio sam tamo… U vječ­nom…

Donio sam dobre vijesti…

– Reci nam!…

Ispio je piće do kraja, nasmiješio se i ustao.

„Vječnost je, sine, kada se spustiš do nje… Kada na­

pustiš smrt“… smatra Vukadinović. Meni je, budućem recenzentu knjige koja je pred čitaocima, po njegovim rečima, upravo zahvaljujući mojoj malenkosti, pred završetak teksta ro­mana govorio: „Kada napustiš smrt, dolaziš u večnost – odakle si i do­šao. Sama smrt je samo pojava, na­menjena promeni prolaznog u večno, gde u svojim kodovima koje je sam ispisao čovek boravi u svetovima od kojih je bio sastavljen. Ovde je Brđo morao otiću u nulu:

Nametalo mu se da vidi smrt, nulu života, da to predoči ljudima. Onda dolazi zašto? Zašto život, zašto smrt? Dovoljno putokaza u razloge postoja­nja jednog i drugog. Veoma ozbiljnih putokaza“.

Zanimljive su Vukadinovićeve opser­vacije i filosofski pogledi kada objaš­njava ono što naziva nant, mant. Po njemu svetovi su sazdani od sile i energije i svi imaju sopstvene principe i načine postojanja. Svi zato imaju sopstveni kod. Sve je „uređeno“ po sledećem, logičnom redosljedu:

„Energija – kvant, duh – hant, matematika – mant, nulti svet – nant. Iz svega proizilazi definicija da je bit uku­pnost. On i nema poseban kod jer je bit celovitost.

Vukadinovićev svet je u neprestanom prelivanju prvog u drugi i večnom kretanju oličenog u spoljašnjem po­stojanju i unutrašnjem rađanju. Time je autor došao do sopstvene vertikale koju, upravo, čine njegovi svetovi u čijoj osnovi je bit koja pulsirajući u svemu daje energi­ju. I smisao. Vukadinović svet postavlja, rekli smo, po vertikali. Tu je najpre Nulti svijet. U njemu se poništa­vaju sve, već, ostvarene informacije i akcije u materiji. Iz tog sveta potiču novi.

Iako je Budimir Vukadinović veoma skeptičan prema nauci i naučnim saznanjima ipak, matematiku postav­lja u vertikalu svojih svetova. Za njega je matematika svet svih mogućnosti pogotovo ako se ispunjavaju one koje mogu, a druge opet stiču priliku da se ispune u nekom novom talasu. U antičko vreme Pitagorejci su smatrali da su brojevi večni objekti i da imaju bezvre­meno postojanje. Većina antičkih filozofa, pa i Aristo­tel uzimao je večnost sveta kao činjenicu. Da rezimira­mo, matematike, iako sve postoje odjednom, sve se, ipak, i ne ostvaruju odjednom. Čak mogu i da se ne ostvare jedan duži period. Kada pojašnjava proces ma­terijalizacije, odnosno materiju Vukadinović smatra da ona počinje sopstveno bitisanje iza svijeta duha. Nai­me, duh, svojom promišljenošću, koja je njegova oso­bitost, strateški pravi strukturu materije. Ona nastaje gomilanjem energije. Energija je zadnji nevidljivi, iz­vršni svijet. U sopstvenom svetu energija daje pečat ukupnoj evoluciji večnosti kako joj to nalaže bit. Sve se to dešava u „kalupu“ koji duh sam pravi sve dok ne postane vidljiv. Nakon toga sledi pojava materi­je. Logičnim Vukadinovićevim redosledom stižemo i do smrti. Ovde se nećemo zadržati na objašnjenji­ma zasnovanih na konvencionalnim, tradicionalnim i naučnim poimanjem smrti. Smrt se javlja tako što glavnom Vukadinovićevom junaku otkriva tajnu koju autor kroz lik Brđa, glavnog junaka priče, nesebično otkriva, što je retkost kod autora sa sopstvenim fi­losofskim utemeljenjem u svesti. Vukadinović piše – Brđo priča:

– Smrt je prolaznost… – govorio je u hodu. – Vara nas… Mi joj verujemo, sa njom živimo… Ne bi treba­lo… Naš duh je živ… uprkos bolestima izazvanim ne­prirodnim pojavama.

Ovde neminovno dolazi i kraj analize „glavnog“ sadr­žaja Vukadinovićeve knjige a to je, u stvari, ponovo vraćanje na početak i konstataciju:

„Vječnost je, sine, kada se spustiš do nje…Kada na­pustiš smrt…“.

2.

Zvanična tumačenja pojmovnih kategorija. Večnost, igra, smrt. Večnost je sveukupnost vremena. Poima se kao nešto bez početka i kraja ili nešto što posedu­je karakteristiku bezvremenosti. Večno je, ipak, nez­godan izraz. Kada se ta reč pomene odmah se misli na vreme koje u sebi sadrži i prošlost i budućnost, ali i sadašnjost, smatra Hegel. U religiji, pogotovo u hrišćanstvu, večnost je „zaustavljanje kretanja“ kroz prevazilaženje vremena na njegovom kraju. Igra je aktivnost jedne ili više osoba koja služi za razonodu. Bit igre je postići neki cilj pridržavajući se zadanih pravila.

Smrt označava prestanak života odnosno nepovrat­no prekidanje životne aktivnosti organizma i kao ko­načan rezultat – prestanak postojanja jedinke kao zasebnog živog sistema.

Piše: Mirko Jakovljević