Svaki pokušaj pronicanja u Karajlićevo štivo se može podvesti pod shvatljivo ono, prihvatljivo te upečtaljivo i to već na prvo čitanje, takav sam utisak stekao čitajući i ovo, ostavljajući tako za sobom stranicu po stranicu. U uvodnim poglavljima i nemamo ne znam kakvu zavrzlamu (izuzev Miće i Binija te njihovog verbalnog prepucavanja karakterističnog za one koji nas kao posmatraju odozgo (ili sa one strane duge?) a okrenutih zbivanjima i radnjama u Beogradu i tom delu Srbije u sam smiraj devetnaestog i start dvadesetog veka. U ovom, pisanom filmu, jednu od nekoliko tih, glavnih rola igra izvesni Života sa kojim se sve zahuktava, pogotovo njegovim bekstvom iz Prahova u Beograd.

Nslovna strana

Zemun tada nije ulazio u sastav Beograda, danas se stopio, deo je tog, glavnog, jedno su telo, dišu istim plućima. Naravno, ni sve knjige ne mirišu isto, tako se i ličnosti u ovom Karajlićevom romanu razlikuju, uz taj karakterističan miris Srbije ondašnje, sveprisutan, i jaz, onaj, neizbežan, prepoznatljiv (kao i svugde) izmedju bogatih, državi toliko potrebnih iz razloga oporezivanja (sumnjivo stečenih imetaka) i siromašnih koje nikada nije niti volela jer, dušu im valjda nisu mogli oporezovati. Tako je i ovde u ovom, Solunska 28 naslovu. Na udaru Te nisu samo potencijalni i prekonoćni bogataši, BIA ni tada nije mirovala, uvek i svugde je imala svoje prste uz razgranatu mrežu doušnika, proveriti, ispitati ovog i onog, te može li se u nazirućim tek poslovima doći do neke značajnije dinarske svote itd. Imamo ovde sve te negativne osobine srpskog i ostalog življa tog vremena, podmuklost, ljubomoru, sujetu, zlobu, podmetanja i sebičnost, tako da su se sve te, bez razlike, zadržale do dana današnjeg, pa ako svim tim dodate i prestižne, izlobirane pozorišne, filmske, književne i ostale nagrade uz zadružno sladostrašće, imamo tako zaokruženu sliku većinskog, trenutno barem, sa gotovo nikakvim naznakama za, (izuzev dekretom) ukidanje ili ostavljanje za sobom tih poraznih ljudskih karakteristika. I ono, svaka vlast (uglavnom) je donosila odredjene, navodno, mere ili zakone vezane za prosperitet stanovništva, ali su te išle isključivo vladajućoj i around sviti u prilog. Komunisti su, hteli to priznati ili ne, brinuli o čoveku, no, danas je, reći bilo šta što ide u prilog vremenu njihove vladavine, nekako nemoguće, zabranjeno je, jer, kome je još do poretka u kom su svi situirani! Utvrdi se to najprostijom analizom prošlih vremena, no, to je iza nas, brzo je zaboravljeno iz razloga čoveka. Uostalom, vidjeniji su i pisali kako smo majstori u onom, vrlo brzo zaboraviti sve što je dobro u korist znatno lošijeg onog koje se i danas provlači. Utakmica u tom ulagivanju državi i kliriku je i dalje u toku……. Ovde u ovoj, Karajlićevoj priči imamo predrasudno rezonovanje glavnih i ne tako junaka, a što je sasvim u skladu sa vremenom i radnjom, nije začudjujuće, naprotiv, nekako je prirodno. Prelomne dekade u novijoj istoriji Srbije su upravo poslednja devetnaestog veka i prva dvadesetog, period kada se teško, vrlo teško živelo na našim prostorima, jer konstantna ratna zbivanja su prepolovila stanovništvo, a preživelima je predstojala bitka sa od ‘boga’ izabranom vrhuškom i klirikom, pa ukoliko bi se i izvukli iz kandži tih, preostajala im je birokratija (ali I trgovci, advokati, zelenaši, bankari i lekari) bogatih koja je imetak, bez razlike stekla upravo na muci naroda jadnog. I tu u pravo do izražaja dolazi Dr Karajlić pisac. Jasno, nedvosmisleno povučena linija izmedju dva sveta, bogatog i siromašnog sasvim onog. Dr Karajlić i kaže ovde (u šesnaestom poglavlju) kako je ljudski rod naopak, te očas posla promeni stav, učenje i veru! Ovim (naslovom) dokazuje tako, ozbiljnu književnu, romanopisačku zrelost, da se to zaključiti znalačkim ovde i pravovremenim prekidima priča pa onda nadovezivanjem i nastavljanjem tih uz ubacivanje novih likova, radnji i dogadjaja. Podseti me to na stripove koje sam čitao i upijao kao klinac u Panorami, Kekecu, Plavcu Dečjim i Malim novinama, gde se radnja uvek zahuktavala a neizvesnost nas držala do sledeće sedmice, do novog broja tih. Autor je ovde, perom onog, koji kao da je rodjen u Beogradu i Srbiji (a ne u ondašnjem više nacionalnom Sarajevu) sklopio takav prozni romanomozaik, na kom će mu, sasvim sigurno je to, pozavideti brojni oni, pisci, rodjeni i odrasli u Beogradu i Srbiji jer, ruku na srce, ne govore, ne pišu, ne razmišljaju i ne kapiraju njegovim jezikom. Naravno, njemu (Neletu) ne treba nikakva književna nargrada, cenim da Solunska 28 i nije napisana iz razloga priželjkivanja te, jednostavno je sebe ispoljio kroz tu, samo njegovu, književnu reč, a to što je usput, mnogo ranije sebe vazdigao u javnu i popularnu ličnost, ima zahvaliti ne nekakvom slučajnom sledu okolnosti nego isključivo rokenrolu. Dodirnuti te, karakterne osobine Srba, po Karajliću, i nije nešto što bi se dalo ozbiljno izučavati pa izvoditi zaključke, pametovati i filozofirati jer, jednostavno je, sujete, egoizma, narcisoiodnosti i kakvih sve ne još, uglavnom negativnih osobina ni pre više od veka nije manjkalo, i to uglavnom kod bogatih ili onih koji su na putu dostizanja statusa takvog. Ne sumnjam kako je Dr Karajlić za pisanje jednog ovakvog romana morao biti izvrsno potkovan istorijom i zbivanjima u Beogradu tog vremena, upoznat sa frazama, izrazima ali i rečnikom neophodnim za objektivnost te nepogrešivost u pisanju da bi ovakav naslov i bio prihvaćen, pa mu, naravno, odajem priznanje, nevezano za ono šta će ini reći (koga je danas uopšte i briga za bilo kakvu kritiku izuzev za one naručene) na koje padaju ….. Smišljeno sam ovde zaobišao uloge Miće I Binija, tih magičnih, verbalnih, ali aktivnih opservatora, i bez njih priča je, ne više negoli dobra, odlična je, uz onu autorovu na kraju: Ej vi, mračne sile! Badava vam rat, stradanje i smrt. Na kraju uvek pobedi život!

Izvor: prozaonline; piše Živko Ivković

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime