Veselin Mišnić, Duša od Porcelana, (2019), Dinex,doo, Beograd

“Čovek nije samo telo ili samo duša, već se sastoji iz duše i tela”. (Sv. Avgustin, De civ. Dei, 13, 24)

Najpre, kratko, o porcelanu. I duši. Veruje se da je duša na svim pojedinim mestima na telu. Predstavlja iskonsku sliku kolektivno nesvesnog i psihološka je veza između svesnog i nesvesnog. Duša, smatraju psiholozi, predstavlja nesvesnu žensku figuru koja nadoknađuje mušku svest, kao što duh predstavlja nesvesnu mušku figuru koja nadoknađuje svest kod žena.

Za porcelan se zna da je pronađen u Kini i da je u Evropu donet Putem svile. Pripada najfinijoj vrsti keramike. Zna se i da nastaje pečenjem na visokoj temperaturi kao staklasta poluprozirna materija sjajne čistoće i glatke beline poput unutrašnjosti školjke i da je, takva, inspirisala Marka Pola  da joj da ime po italijanskoj reči porcelanna.

Sve napred napisano, zatim karaktere junaka Veselina Mišnića, pomenućemo, Đorđa Leza, Emu, Šarlotu, Filimona… kao i podneblje, Herceg Novi i Cetinje, gde se radnja odvija, treba uzeti u obzir kada se budu svodili utisci nakon iščitavanja uzbudljive ljubavno – životne priče isprepletane dinamičnim događajima.  

Knjigu Duša od porcelana Veselina Mišnića možemo svrstati u red ljubavnih romana, pogotovo ako se ima u vidu tok naracije njegovih junaka. Veštim kreacijama pisca briljatno su dočarani monolozi i dijalozi glavnih junaka, njihove strasti, nadanja i dati opisi prelepog mediteranskog grada Herceg Novog satkanog od mimoza i opojnih mirisa, ali i autorovog doživljaja Cetinja, grada u kome je proveo deo mladosti. Pažljivijim čitanjem stiče se utisak da ispričana ljubavna priča, jedna od onih koju mnogi obični smrtnici i ne dožive, obiluje i dubokim promišljanjima glavnih junaka o opštim životnim postulatima i moralnim načelima. I to je ono što Mišnićevo sočinjenie izdvaja od onih lepršavih letnjih literalnih ostvarenja i svrstava u red knjiga čiji će se sadržaj tumačiti i prepričavati. Naime, ljubav je ta misterija koja se provlači u odnosu muškarca i žene. „Ljubav koja teče paralelno sa životom“ i koja se u sučeljavanju različitih ljudskih priroda Mišnićevih junaka, u tom trajanju, troši.

Naslovna strana knjige

Učinićemo mali iskorak od uobičajenih analiza. Ukazaćemo ovde na promišljanja o tim pravim, „prvim i drugim“, vrednostima koje uz ljubav čine sam život a roman Veselina Mišnića izdvaja od žanrovski sličnih ostvarenja. Ubeđen sam da je Kolašin, mesto rođenja pisca, kao i Mojkovac,  Cetinje, Beograd sa okolinom, umnogome uticao na Mišnića savremenog srpskog i crnogorskog književnika, romanopisca, pripovedača, pesnika, satiričara i esejiste na njegovo poimanje književnosti, shvatanje i razumevanje životno-filozofskih kategorija kao i „čestica“ koje su uzidane u čudesni mozaik prirode. 

Voda zaslužuje snažno poštovanje. More je živo biće, koje voli da se u miru odmara i uživa. Kada se pretvore u stihiju voda i vatra znaju da budu nemilosrdni prema ljudima. Kada poželi priroda uvek nađe načina da opomene i kazni čoveka. Nažalost, stradaju oni koj nisu krivi i čije je ogrešenje prema prirodi neznatno. Stvar sudbine.

Poimanje života slikovito pojašnjava opisujući skok prelepe devojke u more, sa Stene Smrti u Herceg Novom, prekrasnom piruetom u vazduhu, besprekornim uranjanjem u vodu i gotovo večnih desetak sekundi Šarlotinog izranjanja. Život počinje usponom, letom koji na momente godi, i padom, koji može biti fatalan. Nekad se događa da nas ojačaju baš ti padovi.

Čovekova potreba da sa drugim ljudima podeli svoje tajne je za mnoge nerazumljiva. Tajna je nagon čoveka da se stekne bliskost sa nekim do koga nam je stalo. Otkrivanjem tajni otvaramo put do sebe samih. A žena je za mnoge najveća tajna. Promišljanje jednog od junaka o ženi je da se treba čuvati ženske milosti i da nikada ne treba pokušavati da se žena razume. U njenim atarima začinje sve što je čovekovo. I život tamo počinje. I smrt… Da nema žena ne bi postojala strast, ljubav, ljubomora, sreća, samoća, bol, strahovi, tuga…

Pakleni su putevi strasti promišlja kroz doživljaje svojih junaka pisac. Kuda oni vode? Prvo u krevet, u meku postelju a potom u grob gde se rađaju nova nikad viđena podzemna bića, legije aveti što nastavljaju orgijanje, u bestijalnoj pomami čula, pohoti kojoj nema ravne, dok učesnike ove igre ne proždere večiti oganj pakla, do koga ih je dovela đavolja pamet.

Ljubav je jedan od demona, ipak, nevidljiva za oko i kad ljubav pokaže zube, razum se povlači podvijena repa.

Ljubomora je drugi demon, slep kod očiju, i kada se u čovekovom telu i duši nastani, izaziva i pošast i poharu. Sve je u kretanju. Koliko sam puta ukazivao na taj životni aksiom! Tako je i sa srećom.

Sreća je u onima koji su u putu, dakle u ljudima. I ako nosiš zrno sreće svaki put je pravi. Sreća je svetlost vodilja a put je tajna o kojoj na početku tako malo znamo. Samo što puteva ima mnogo. A za samoću koja se kod ljudi pritaji, i koja je veliki problem današnjice, kaže da ne miruje, da klopara od čoveka do čoveka, dođe ostavi seme praznine, i jurne dalje. A kad čovek ostane sam nije važno da li je bio srećan. I o bolu sam ukazivao u više navrata. Bol je prijatelj ljudskom telu. Upozorava da se u čovekovom organizmu nešto dešava. Veselin smatra da je bol  permanentna želja da se ono drugo biće, koje smo odabrali za pratioca, ili tumača sopstvene patnje učini predmetom našeg poseda, da bude hrana našeg sećanja. Bol je i jedan od izvora čovekovog umetničkog izraza koja zbližava ljude i ima samo jednu žrtvu – samoću i strah.

Strahovi se savladavaju tako što se suočimo sa njima. Svako bežanje strah prihranjuje. A tuga je, između ostalog, za Mišnićevog junaka kada na Cetinju kišne kapi nakvase odeću, ostave vlagu i memlu kada nevreme mine i tugu neku vanvremenu sobom donesu. Na Cetinju se tada rađa nova bolest: pobrkotine. Bolest od koje se odmah ne umire. Ona samo menja ljudsku svest. Glođe iznutra, useli se u dušu i onda nema spasa ni za telo ni za dušu. Smrt je spasonosno rešenje. A dok smrt prirodno ne dođe,ipak, čovek ima strah da ga ne izneveri budućnost. I zato čeka. I čeka! Veruje da još ima dovoljno snage u zalihama riznice života, da ono što ga davi i troši može da potisne u zaborav. Ukoliko, kao za Mišnićevog junaka, budućnost ne bude imala strpljenja i čovek ne postane čovek bez godina, bez imena i porekla, bez ičega. Muzički idol mnogih generacija Momčilo Bajagić Bajaga ispevao je stihove „…godine nižeš kao perle, od bižuterije do ćilibara, a tek poneki blistavi dijamant..“ Roman Duša od porcelana blista poput dijamanta i svakako zaslužuje da zauzme trajno mesto u kućnoj biblioteci ljubitelja dobro napisanih knjiga.  

I da ne zaboravimo! Upravo, Mišnićev junak, Đorđe Leza bio je čovek sa dušom od porcelana, nestvarno belom i čistom dušom, krhkom i lomljivom a opet spremnom da se sa tim lomovima suočava i da sa njima živi.

Piše: doc. dr Mirko Jakovljević

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime