.Značaj grupe Pekinška patka za ondašnju u Yu punkrock scenu je nesporan, kao i to da su u ovaj pravac uneli neophodne novine, obrazac na koncu, koji su usvojili sastavi naznačenog usmerenja te je, naslov Čovek patka sasvim očekivan epilog kojim je potvrdjena svojevremena popularnost ili reputacija koju je ova grupa uživala. Nevelik po broju stranica, ali izuzetno značajan za punk istorijat u eks Yu, naslov donosi svedočanstva eminentnih tada iz sveta rocka, koji su, evo, pružili svoj pun doprinos u realizaciji ovog, uz neizrecivu zahvalnost Mirjani Kovačević koja je priredila izdanje. Naslov je pobudio znatno interesovanje kod dela onih, okrenutih punkrocku ali i drugih koji su tek površno upoznati sa njihovim delovanjem te kratkom karijerom doduše (1978 -1981). Ono što su Sex Pistols i ostale ostrvske grupe značile za U.K. je praktično refleksija na domaću rock scenu, pa tako, kao pandan (da se tako izrazim) imamo upravo Pekinšku patku , doduše tu su i druge, ali, rekao bih da je ‘Pekinška’ nekako prokrčila put tim, a uz brojna svedočanstva ovde onih, zaslužnih za afirmaciju pomenutog muzičkog pravca, ipak ću istaći Sinišu Škaricu, čoveka koji je odigrao značajnu ako ne i presudnu onu, ključnu ulogu vezanu za izdavanje singl i LP ploča pank/novotalasnih grupa, prepoznao je značaj tih za domaću scenu, na koncu, o čemu bi se uopšte i razgovaralo i pisalo danas, da nije tih snimljenih, da on nije založio svoj autoritet u Jugotonu i realizovao zamišljeno, i to je tako kako je, ne da se negirati. Naravno, tu su i ostali iz grupacije panku posvećenih, onih koji su delovali u službi ovog muzičkog pravca, pa tako imamo njihova prisećanja ovde, negde mutna, negde manje, ali rezultat je svakako naslov ČOVEK PATKA. Za start u naslovu ovom imamo prisećanje gitariste PP, Srete Kovačevića, koji se oko grupe zbilja potrudio, a to što nije sve teklo po zamišljenom, izjalovilo se, redje doduše, je vezano za sticaj okolnosti. Prisećanje Pece Popovića seže u 1978. Godinu I zaključni Boom Festival održan u Novom Sadu iste, a tada smo za stejdž aktere imali I Pekinšku patku. I sve u superlative, naravno, jer, Peca ih sugeriše Slobi Konjoviću sa Radija Studio B, ono, kao iskusan rokenrol vuk, cenio je da kreativni potencijal članova grupe obećava. Na subotičkom Omladinskom Festivalu 1979. ova grupa osvaja drugo mesto sa stvari ‘Bela šljiva’ (kasnije na prvom singlu ove grupe na kom je B strana sadržala onu, Biti ružan pametan i mlad, izdanje Jugoton 1979.), a izuzetno važno je istaći originalni sastav koji su pored gitariste Srete Kovačevića činili i Nebojša Čonkić vokalni solist, Laslo Pihler Cila za bubnjevima te Boris Oslovčan na bas gitari, uz, naravno, sve personalne promene koje će uslediti tokom karijere ovog. Podsetiću da je PGP RTB dugo ‘zavlačio’ članove grupe vezano za tu, prvu singl ploču, no, tu se javio, naravno tko drugi do već apostrofirani Siniša Škarica i razmotao klupko snimanjem ove ploče za njegov Jugoton. U Sinišinoj priči ovde, vezanoj za PP imamo njegovo odlično prisećanje na članove grupe (pozvali su ga da prisustvuje njhovom koncertu u zagrebačkom Lapidariju, gde su pružili zapažen nastup) a što je samo pospešilo odluku o tiskanju prvog singla. Procenio je Siniša njihov značaj za tadašnju pank scenu nepogrešivo (kao i u slučaju Prljavog kazališta i Pankrta) te se nije dvoumio, ukazanu je odmah realizovao. Usput, Škarica je prosto gurao grupe naznačene provenijencije, Jugoton je bezuslovno uvažavao njegovo mišljenje po pitanju tih, pa, iako tiraži pomenutih u poredjenju sa ondašnjim megajugoslovenskim rock grupama u ukupnom skoru nisu iznosili ne znam koliko primeraka, bili su znatno ispod, značaj tih za Yu Rock scenu je, po svemu, bio ogroman, te se zahvaljujući samo njemu danas i može pisati, obeležavati značajne godišnjice vezane za pank i novi talas, a potvrdu imamo upravo u ovom ČOVEK PATKA naslovu. Sloba Konjović piše o svom boravku u Londonu i lokalu Vivijen Vestvud, pank pokretu u Engleskoj generalno sa refleksijom na scenu u Yu, te utisak koji je proizveo prvi singl Patke po donošenju tog u Radio Studio B, jer, za njega je (kako to ovde i stoji) pank čist adrenalin ubrizgan direktno u venu. Za članove PP kaže da su ostavljali utisak beskomrpomisnih, ili u prevodu, biće onako kako smo sve zamislili ili neće uopšte, otvoreno naglašavajući svoju odlučnost, oslobodjenost od dotadašnjeg kompleksa onog, smemo li predstaviti sopstveni kreativnoscenski nastup. Tek ono, kakav smo ugled uživali u svetu (vezano za kulturna stremljenja naravno) tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih imamo u svedočanstvu koje potpisuje Jovan Adamov potvrdjujući da se radi o zlatnim dekadama, izuzetno plodnim te da se takve više nikada neće ponoviti. U tom kontekstu Adamov vidi i PP jer, članovi te su tada slovili za čudo nevidjeno, a za Omladinski Festival u Subotici kaže da je zbilja značajan jer je imao tu, pobudnu ulogu, bio je odskočna daska za grupe tog muzičkog usmerenja. Žali za kratkotrajnom karijerom ovog sastava jer, na koncu, PP je ostala nekako nedorečena priča, uprkos idejama koje su prosto kuljale, no okolnosti su nalagale raspad grupe. Reljin potom podseća na 1979. kada je zabranjen promovideo ove grupe, a sve iz razloga pljuvanja iz izloga NORK Robne kuće, da bi tek nakon desetak godina taj snimak (i tada ne u celosti) bio prikazan na tv. Karolj Kovač podseća da su na Omladinskom Festivalu u Subotici pobedili zahvaljujući upravo njegovoj ideji, po kojoj su izvesnom iz Gradske kuće Subotica bacilli tortu u lice a sve po ugledu na obavezan deo scenskog nastupa londonskih, pa, ajd’ onda i kod nas, što da ne. Kravić ističe dogadjaj koji se zbio na jednom od brojnih koncerta PP u okolini Novog Sada, kada su od silnog skakanja na stejdžu, polomljene daske na kojima su stajali, a gitarista Sreta je propao kroz te, no, ne i upao u prostor ispod, nego onako, polovično, te je, izdigavši samo ruke sa gitarom nastavio sa svirkom, uz ubedjenost prisutnih kako se tu radi o delu scenskog nastupa. I ko bi takve i slične zaboravio, te se PP sasvim zasluženo pripisuje epitet prve pank grupe uz čije nastupe su išli odredjeni ekscesi i dogodovštine. Naravno, bilo je i drugih koji su ekscese ugradjivali u obavezan deo scenskog nastupa, a što se može pročitati u naslovu Vinka Barića ‘’ Hrvatski punk i novi val 1976 – 1987’’. U delu vezanom za Branka Škoru Škorića konačno imamo deo vezan za ono, ko je došao na ideju o nazivu grupe, pa tako- piše on, sedeli su na Mašincu uz priču o panku i važnijem onom, delu, zašto i oni ne bi oformili grupu istog usmernjea, te su se iznoslie raznorazne ideje vezane za to, a neimenovani je predložio ka moguće naziv za grupu onaj, ‘Patka’ samo, drugi je dodao Pekinška’ te su tako ime grupe zaokružili. Zbilo se to negde tokom marta 1978.. Za kraj ću istaći da je prvi koncert ove grupe u karijeri održan u Šajkašu tokom pomenute, a pored već apostrofiranog singla iz 1979. (Bela šljiva/Biti ružan pametan i mlad), imamo i onaj Bolje da nosim kratku kosu/Ori ori iz 1980. pa onda Bila je tako lijepa/Buba rumba iz 1981. uz dva crna vinilna izdanja Plitka poezija (1980.) i zaključni ‘’ Strah od monotonije’’ takodje iz 1981. a svi naslovi su izašli pod okriljem Diskografske kuće Jugoton iz Zagreba.

Izvor: prozaonline, piše: Živko Ivković, rok kritičar i publicista