Милорад Миле В. Зејак

НА ОЧЕВОМ ГРОБУ

Ево, оче, данас стигох

Испред вјечне куће твоје.

Прије, оче, ја не могох,

Већ због жеље дођох своје.

Синови и кћерке твоје,

Сви стојимо у тишини!

Дуго, прође, како нијесмо

Испред твога дома били.

Двадес'т и два и по љета

И колико љутих зима.

Од кад си нас оставио.

Туга влада у срцима.

Ево, оче, твојих кћерки,

Са гроба ти чисте траву,

Да га коров не преузме

Сузама га заливају.

Свако добро што имасмо

Неста када и ти, оче,

Те нас тежак живот тада

Свијетом растурат поче.

Земља посна, па не рађа,

Нема снаге за обраду.

Своју дјецу ти остави,

А и жену доста младу.

Колико сам пута, оче,

Мор'о с пута да се склоним,

И приглупим људима се

До земљице ја поклоним.

Нијесмо, оче, ми пропали.

Без тебе смо били мали.

Зато људи нијесу радо

Нас и мајку помагали.

Дође доба, ожених се,

И дјечице двоје стекох,

Ал’ одоше туђем крају

Као што ти прије рекох.

Створио сам бољи живот

С економске стране дјеци,

Но ће у свијет туђи остат’

Шта да радим, оче, реци?

Још ме вежу успомене

У дјетињству проживљене.

И гробови, оче, ваши.

Обичаји стари наши.

Никад нећу, нити могу,

Заборавит’ љубав твоју.

Твоја слика војних дана

Вјечно краси кућу моју.

Ја сам теби све врлине

Добрих људи приписао,

И на свјетском такмичењу

У првом си реду стао.

Ја сам тебе у мислима

Најљепшијем запамтио,

И ниједан човјек није

Добар к'о што си ти био.

Невоља ме присилила

И животу научила,

Мада би ми још и данас

Твоја ријеч мила била.

Нема тебе, драги оче,

Старе пјесме, што започе.

Тамо нема фамилије.

Можеш знати како ми је.

Прођох поред старог храста,

На грчком је гробљу био,

И њега је неко сјек'о

Ни он више није цио.

Ка пасишту ја прошетах

Гдје је стари темељ био,

Труну стабла од шљивика

Што си оче ти садио.

Спреми једно мјесто, оче,

За ме с твоје десне стране,

Да почивам поред тебе

Кад избројим своје дане.

Мој Господе Свевишљи

Ти ми опрашташ

И пружаш ми још једну прилику,

Не зато

Што заслужујем опроштај

Већ зато

Што хоћеш да читава Твоја Творевина

Буде потпуно савршена.

Милорад Миле В. Зејак

ПИСМО МАЈЦИ НА СЕЛУ

Полећело јато ласта

Из далеког једног краја,

Да стигне до Ливадица

Усред дивног топлог маја.

А ја гледам забринуто

Да л’ ће оне срећно стићи.

Кад бих им'о крила мајко,

Волио бих с њима ићи.

Молим јато да поздрави

Родну груду, село моје,

Да уберу мјесто мене

Мајци цвијет плаве боје.

Да поздраве Ливадице,

Задугмице, врело мало,

Које ме је у младости

Хладном водом напајало.

Док сам чув'о ја Везуљу

И с’ Кутлина воду пио,

Са оцем сам ор'о њиву.

Најсрећнији ја сам био.

Отиш'о сам с Ливадица,

А због чега, рећи нећу.

Као многи, мислио сам

Наћи себи бољу срећу.

Можда није сад ливада.

Ил’ је шибље, шума млада.

Отиш'о сам од рођених

Заборавих ја и када.

Изнад куће кад слетите

Видјећете, кућа стара,

Оронуо кров и зид је.

Нема њеног господара.

Крај пута је мајка, ено,

Испод куће на стрмини.

Зато, мајко, сад ти пишем

Што гријеших, опрости ми.

Желио бих да нам живиш

У старости сто година,

Да дочекаш праунуке

И од кћерке и од сина.

Кад ријечи пишем ове

Бол раздире груди моје,

Ако можеш, опрости ми

Све савјете не чух твоје.

Тебе молим, ласто мала,

Када предаш писмо моје,

Да гнијездо ти направиш

Испод крова мајке моје.

Нек’ цвркућу птићи мали

Нек се мајка с њима шали,

Да не гледа са висина

Кад ће видјет свога сина.

Куда сам се све потуц'о

И живот ме овај вуц'о?

Гдје ми због вас срце куца?

Ал’ с поносом на вас куца.

Моја ће се мала душа

Винут’ к небу и послушат’,

Небескога раја звуке

Гдје земаљске нема муке.

Да л’ загробни живот има

Кад се сретнем са прецима,

И кад будем рек'о њима

О нашијем страдањима?

Већ осјећам да ме моле.

Да заједно мене воле.

У загробни живот тамо

Остадоше кости доле.

Ту ћу вјечни живот наћи

Придружит’ се својој браћи,

И изабрат’ право мјесто

К'о на земљи царски престо.

Море мира влада мојим срцем

Једино након што Божји опроштај

Завлада мојим умом.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime