U velikom, raskošnom čardaku, na uzdiknutom brežuljku, nedaleko od rijeke, skoro na periferiji Kasabe, uživao je Salih paša, sa svojom hanumom Mejrom i četvoro đece, tri šćeri i najmlađim, četrnaegodišnjim sinom, Muratom. Okolo čardaka prostrani Salih pašin dunjaluk, na razlivenoj ravnici,  livade, njive, pašnjaka i šume, koja silazi do blizu obale rijeke. Nije ga pogledom mogao okolomatiti. Ni na dobrom atu, kojih je imao šest, trebao mu je
cio dan, od rane zore do sumraka, da ga obiđe. To je Salih paša često radio. Uživao je kada ga je obilazio i nadgledao.

                            – Valahi Hanuma, sami Alah nas je dobro pogled'o.

                            – Što, silan Paša?

                            – Dade nam ovoliki dunjaluk, kakav niko nema u cijeloj Carevini.

                            – Ne valja se zorititi silan Paša, ničija nije gorjela do zore. Neka nas Alah štiti, ali ne zori se.

                              – Što mi tako veliš, hanuma – upita je zabrinuto Salih paša.

                              – Vidiš nekaka mutljaga od vremena, pa se strašim, no popušti malo raji, jedva peživljava, veliki joj je
harač – odgovori mu hanuma.

                              – Ti ćeš me učiti, hanumice moja. Ne popuštam ni malo, taman joj je to karar.

                                – Dobro, dobro, raja se buni, strašim se kakoga belaja.

                                Na tome završiše razgovor. Salih paša je pripadao soju okrutnih, osionih ljudi. Govorio je kratko i oštro. Nijedna mu riječ nije bila lakša od malja. Nije znao za toplu riječ i umiljat pogled. Nije zarezivao za savjet ili razumnu priču. Njegova se pitala, i drugačije nije moglo biti. Prema raji je bio okrutan i izričit. Na svakoga je gledao sa podozrenjem i nevjericom. Jedino je imao bezgranično povjerenje u dvojicu slugu, dobrih trgovaca, kočijaša
Ćorkana i kuma Mikloša. Često je odlazio u Kasabu, da oslušne atmosferu, i ponešto naredi. Sve naredbe su mu bile oštrije i grđe od predhodnih. Svaka njegova naredba sve više se primicala grlu i golu životu raje. Raja se žalila Ćorkanu i kumu, znajući da oni mogu da utiču na Salih pašu, da im olakša život, došli su do krepaća. To je bilo prvi put da Salih paša odbije Ćorkanove i kumove molbe. Raja je i dalje ostala da grca u nemaštini i siromaštvu. U Salih pašu se uvukao
neki belaj, kao da je namjerno izazivao sudbinu. I Ćorkan i kum su mu rekli da dobro razmisli, raja će se dići na pobunu, jer nema šta da izgubi sem tešku siromaštinu i malaksali život. I u Carevini su znali za Salih pašinu krutost i nezadovoljstvo raje. Carevini nije išlo u prilog toliko nezadovoljstvo raje, niti njihova pobuna. Sva prilika, spremala se Salih pašina smjena.

                                  – Puštite vi mene, beli, znam ja šta radim. Raja se, Alaha mi, uturila, kako bi se dokopala mnogo više no joj pripada – odgovorio im je.

                                  Ćorkan je bio blag čovjek, prostodušan i dobronamjeran, privržen Salih paši, kao i njegov kum
Mikloš. Zato su njih dvojica, uz dvojicu slugu, dobrih tgovaca, zadobili povjerenje Salih paše. Ali se urijetko dešavalo da ni njihove molbe nije htio da usliši. Ćorkan je prevozio Salih pašin ajvan na ajvansku pljacu, zajedno sa dvojicom vjernih slugu, vještih trgovaca. Ćorkan je imao i kočije, i prevozio narod, kamenim mostom preko rijeke, s jedne na drugu stranu obale. Jednom stranom most je udarao ispod Salih pašinog dunjaluka. Mostom je prelazila i raja da radi, a
nekada i da kuluči kod Salih paše. Radila je da zaradi za harač, a za život šta joj ostane, a ostajalo joj je da preživi uz suvu koru ‘ljeba.

                                  Ćorkan je stalno treptao na jedno oko. U početku su mu se smijali. On se nije ljutio, samo bi se
osmjehivao. Često bi sjedio sa Salih pašom u velikom Turskom hanu u Kasabi. Vazda bi ga pitao šuška li se što kroz kasabu, šta o njemu zbori raja. Ćorkan je bio mek i sažaljiv prema raji, i skrivao je pravu istinu Salih paši. A, istina je bila da se raja svaki čas može pobuniti, i udariti pravo na čardak. Znao je da ga Salih paša neće poslušati, kao što nije poslušao njega i kuma, kada su ga molili da smanji harač. Zato mu o raji nije prenosio pravu istinu pa šta bude,
iako je strepio da se može desiti najgore po Salih pašu, njegovu porodicu i čardak. Salih paša je bio toliko nepovjerljiv, da je i prema svojim najbližim saradnicima bio rezervisan.

                            Jednoga dana Salih paša je usamljen sjedio u Turskom hanu, okrenut vratima, i ispijao kafu iz dubokog turskog fildžana. Srk mu je dubok i otegnut, naborano čelo, a pogled okrutan i zamućen. Zvijerao je po krčmi, kao da je nekoga iščekivao. I načinom na koji je ispijao kafu dokazivao je svoju moć i strogoću. Najednom se na vratima pojavi kum Mikloš. Salih paš ga ugleda i mahnu mu rukom da priđe. Kako kum sjede, Salih paša se raspriča. Odveza mu se jezik,
sikće riječi jednu za drugom. Kuma nije zapadalo da progovori, samo je začuđeno gledao u  Salih pašu, i pitao se kako mu se ne izližu nepca i zatupe zubi, od siline i brzine riječi koje je izgovarao. A, sve zbog toga što je dočuo da je u Kasabi napeto stanje, pogotovu među rajom, koju su podržavali i mnoge Kasablije. Kad Salih paša završi, kum ga upita:

                          – Dobro kume, to je lako riješiti. Pravo je da malo popuštiš prema raji, i sve će biti uredu. I prije sam te
molio.

                          – Razmisliću do ujutru. Nekaga neka prenoći.

                          Tek što je došao na čardak, povukao se u svoju odaju, sjeo na svoj, svilom prekriveni divan, i počeo da
razmišlja. Nije mu dopiralo do pameti da svakoj sili mora doći kraj, pa i njegovoj. Svaka sila do vremena. Sile se uvijek međusobno nadgornjavaju. Uvijek postoje jače sile. A najača je ona protiv nepravde i zuluma.  Ona pobjeđuje svaku silu, pa i Salih pašinu će. Preveliko siromaštvo i nepravda raji nikako da dopre do njegovog uha i
razuma. Uđe kod njega hanuma Mejra i upita ga:

                          – Bolan Paša, koja ti je golema briga?

                          Salih paša joj je ispričao o stanju u Kasabi i velikom nezadovoljstvu raje i Kasablija.

                          – Rekla sam ti, rekla sam ti. Samo se strašim ovoj đeci, a tebe nek nosi belaj, kad si tako krenuo. Vidi šta ćeš uraditi, ako što misliš o nama.

                            Ujutru, uoči svanuća, dotrčao je Ćorkan, probudio sve u čardaku i rekao  Salih paši.

                            – Spasavajte glavu, velika je sila navojštila iz Kasabe. Raja i kasablije nose vile, motike, sjekire,
kubure, ko šta ima i idu pravo na čardak.

                            To reče i izgubi se. Sanjivi Salih paša naredi slugama da hitno otimare njegov ate, natovare nešto stvari, i da bježe. Sa sobom je poveo i šćeri, i ugrabio da kaže hanumi Mejri.

                              – Vas dvoje niko neće dirati, ostanite, vratiću se.

                              Umalo se nijesu zastali. Čuvši povike i veliku graju, Mejra je sa Muratom izašla pred vrata. Raja i Kasablije utrčali u čardak, tražeći Salih pašu. Salih paša im je umakao ispred nosa. Opljačkali su čardak, i zapalili ga, a u velikoj pucnjavi, nehotice su ubili Murata. Oni su se povukli u Kasabu, a Mejra je ostala nad mrtvim jedincem, kuknjavom muteći i potresajući i vodu i goru. Ugasi se i zatrije Salih pašino ognjište. Stiže ga grozomorna božija kazna. Dotrčaše Ćorkan i kum. Sahraniše Murata, a Mejra im im reče da sjutra dođu da zajedno posjete Muratov grob. Poslušali su je.
Našli su je obješenu pored Muratova groba, i sahranili pored sina. Svaka sila i tiranija dođe na naplatu. Strašnu i pretužnu.

                                          Piše: dr Mihailo Čabarkapa

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime